Закон о облигационим односима

Пуномоћје је овлашћење за заступање које властодавац правним послом даје пуномоћнику.

Постојање и обим пуномоћја су независни од правног односа на чијој је подлози пуномоћје дато.

Пуномоћник може бити и правно лице.

Форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла.*

Али, кад се пуномоћје даје за закључење уговора или предузимање којег другог правног посла за који је прописан облик јавно потврђене (солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис властодавца буде оверен.*

Пуномоћник може предузимати само оне правне послове за чије је предузимање овлашћен.

Пуномоћник коме је дато опште пуномоћје може предузимати само правне послове који долазе у редовно пословање.

Посао који не долази у редовно пословање може пуномоћник предузети само ако је посебно овлашћен за предузимање тог посла, односно врсте послова међу које он спада.

Пуномоћник не може без посебног овлашћења за сваки поједини случај преузети меничну обавезу, закључити уговор о јемству, о поравнању, о избраном суду, као ни одрећи се неког права без накнаде.

Властодавац може по својој вољи сузити или опозвати пуномоћје, чак и ако се уговором одрекао тог права.

Опозивање и сужавање сваког пуномоћја може се учинити изјавом без посебне форме.

Ако је опозивањем или сужавањем пуномоћја повређен уговор о налогу, или уговор о делу, или неки други уговор, пуномоћник има право на накнаду тиме настале штете.

Опозивање пуномоћја као и његово сужавање нема дејство према трећем лицу које је закључило уговор са пуномоћником, или обавило други правни посао, а није знало нити је морало знати да је пуномоћје опозвано, односно сужено.

У том случају, властодавац има право захтевати од пуномоћника накнаду штете коју би због тога претрпео, изузев кад пуномоћник није знао ни морао знати за опозивање, односно за сужавање пуномоћја.

Исто важи и у осталим случајевима престанка пуномоћја.

Пуномоћје престаје престанком правног лица као пуномоћника, ако законом није друкчије одређено.

Пуномоћје престаје смрћу пуномоћника.

Пуномоћје престаје престанком правног лица, односно смрћу лица које га је дало, осим ако се започети посао не може прекинути без штете по правне следбенике или ако пуномоћје важи и за случај смрти даваоца, било по његовој вољи, било с обзиром на природу посла.

Пословно пуномоћје може дати, у границама закона, предузеће*, односно друго правно лице, и њиме овластити пуномоћника да закључује уговоре и обавља остале послове који су уобичајени у вршењу њихове пословне делатности.

Пословни пуномоћник не може отуђити или оптеретити непокретности, преузети меничне обавезе или обавезе јемства, узети зајам и водити спор, ако није добио посебно пуномоћје за сваки такав посао.

Пословно пуномоћје може бити ограничено на одређену врсту послова, или на одређене послове, али ова ограничења имају дејство према трећем само ако је за њих знао или морао знати.

Одредбе о пословном пуномоћју сходно се примењују на пословно пуномоћје имаоца радње.

Пословно пуномоћје не престаје смрћу имаоца радње, као ни кад он буде лишен пословне способности.

Трговински путник предузећа* овлашћен је предузимати само оне послове који се односе на продају робе и који су наведени у пуномоћју које му је предузеће дало*.

У случају неизвесности, сматра се да трговински путник није овлашћен да закључује уговоре, него само да прикупља поруџбине, али ће ипак уговор који је закључио остати на снази ако га властодавац накнадно одобри.

Трговински путник који је овлашћен да продаје робу, није овлашћен да наплати цену, као ни да продаје на кредит, осим ако има посебно овлашћење за продају на кредит.

Трговински путник је овлашћен да за властодавца прима рекламације због недостатка робе и остале изјаве у вези са извршењем уговора закљученог његовим посредовањем, као и да у име властодавца предузима потребне мере за очување његових права из тог уговора.

Одредбе уговора примењују се онако како гласе.

При тумачењу спорних одредби не треба се држати дословног значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђеним овим законом.

У случају кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају, или кад је уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне одредбе тумачиће се у корист друге стране.

Нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника, а у теретном уговору у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања.

Уговорне стране могу предвидети да ће, у случају несагласности у погледу смисла и домашаја уговорних одредби, неко трећи тумачити уговор.

У том случају, ако уговором није друкчије предвиђено, стране не могу покренути спор пред судом или другим надлежним органом док претходно не прибаве тумачење уговора, осим ако треће лице одбије да да тумачење уговора.

Уговор је рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено.

Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може тражити да се уговор поништи.

Али, сауговарач те стране може од ње тражити да се у одређеном року, али не краћем од 30 дана, изјасни да ли остаје при уговору или не, јер ће у противном сматрати да је уговор поништен.

Ако се позвана уговорна страна у остављеном року не изјасни или ако изјави да не остаје при уговору, сматраће се да је уговор поништен.

Ако је на основу рушљивог уговора који је поништен нешто било испуњено, има се извршити враћање, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу.

Накнада у новцу даје се према ценама у време враћања, односно доношења судске одлуке.

У случају поништења уговора због ограничене пословне способности једног уговарача, сауговарач таквог лица може захтевати враћање само оног дела испуњења који се налази у имовини ограничено пословно способног лица, или је употребљен у његову корист, као и оног што је намерно уништено или отуђено.

Уговарач на чијој је страни узрок рушљивости одговоран је свом сауговарачу за штету коју трпи због поништења уговора, ако овај није знао ни морао знати за постојање узрока рушљивости уговора.

Ограничено пословно способно лице одговара за штету насталу поништењем уговора, ако је лукавством уверило свог сауговарача да је пословно способно.

Право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде.

То право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора.

У двостраним уговорима ниједна страна није дужна испунити своју обавезу ако друга страна не испуни или није спремна да истовремено испуни своју обавезу, изузев ако је што друго уговорено или законом одређено, или ако што друго проистиче из природе посла.

Али, ако на суду једна страна истакне да није дужна испунити своју обавезу док и друга страна не испуни своју, суд ће јој наложити да испуни своју обавезу кад и друга страна испуни своју.

Ако је уговорено да прво једна страна испуни своју обавезу, па се после закључења уговора материјалне прилике друге стране погоршају у тој мери да је неизвесно да ли ће она моћи испунити своју обавезу, или ако та неизвесност произлази из других озбиљних разлога, страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може одложити њено испуњење док друга страна не испуни своју обавезу или док не пружи довољно обезбеђење да ће је испунити.

То важи и кад су материјалне прилике друге стране биле у истој мери тешке још пре закључења уговора ако њен сауговарач то није знао нити је морао знати.

У тим случајевима страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може захтевати да јој се обезбеђење пружи у примереном року, а после протека тог рока без резултата, може раскинути уговор.

У двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтевати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете.

Кад испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону.

Али, поверилац може одржати уговор на снази, ако по истеку рока, без одлагања, обавести дужника да захтева испуњење уговора.

Кад је поверилац захтевао испуњење, па га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор.

Ова правила важе како у случају кад су уговорне стране предвиделе да ће се уговор сматрати раскинутим ако не буде испуњен у одређеном року, тако и онда кад је испуњење уговора у одређеном року битан састојак уговора по природи посла.

Кад испуњење обавезе у одређеном року није битни састојак уговора, дужник задржава право да и после истека рока испуни своју обавезу, а поверилац да захтева њено испуњење.

Али, ако поверилац жели раскинути уговор, мора оставити дужнику примерен накнадни рок за испуњење.

Ако дужник не испуни обавезу у накнадном року, наступају исте последице као и у случају кад је рок битни састојак уговора.

Поверилац може раскинути уговор без остављања дужнику накнадног рока за испуњење ако из дужниковог држања произлази да он своју обавезу неће извршити ни у накнадном року.

Кад је пре истека рока за испуњење обавезе очигледно да једна страна неће испунити своју обавезу из уговора, друга страна може раскинути уговор и захтевати накнаду штете.

Кад у уговору са узастопним обавезама једна страна не испуни једну обавезу, друга страна може, у разумном року, раскинути уговор у погледу свих будућих обавеза, ако је из датих околности очигледно да ни оне неће бити испуњене.

Она може раскинути уговор не само у погледу будућих обавеза, него и у погледу већ испуњених обавеза, ако њихово испуњење без изосталих испуњења нема интереса за њу.

Дужник може одржати уговор ако да одговарајуће обезбеђење.

Поверилац који због неиспуњења дужникове обавезе раскида уговор, дужан је то саопштити дужнику без одлагања.

Уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе.

Раскидом уговора обе стране су ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете.

Ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала.

Ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора.

Свака страна дугује другој накнаду за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна вратити, односно накнадити.

Страна која враћа новац дужна је платити затезну камату од дана кад је исплату примила.

Ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране, или ако се због њих не може остварити сврха уговора, а у једном и у другом случају у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано испуњење обавезе, односно страна која због промењених околности не може остварити сврху уговора може захтевати да се уговор раскине.

Раскид уговора не може се захтевати ако је страна која се позива на промењене околности била дужна да у време закључења уговора узме у обзир те околности или их је могла избећи или савладати.

Страна која захтева раскид уговора не може се позивати на промењене околности које су наступиле по истеку рока одређеног за испуњење њене обавезе.

Уговор се неће раскинути ако друга страна понуди или пристане да се одговарајући услови уговора правично измене.

Ако изрекне раскид уговора, суд ће на захтев друге стране обавезати страну која га је захтевала да накнади другој страни правичан део штете коју трпи због тога.

Страна која је овлашћена да због промењених околности захтева раскид уговора дужна је да о својој намери да тражи раскид уговора обавести другу страну чим је сазнала да су такве околности наступиле, а ако то није учинила, одговара за штету коју је друга страна претрпела због тога што јој захтев није био на време саопштен.

При одлучивању о раскидању уговора, односно о његовој измени, суд се руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора односне врсте, о општем интересу, као и о интересима обеју страна.

Стране се могу уговором унапред одрећи позивања на одређене промењене околности, осим ако је то у супротности са начелом савесности и поштења.

Ако је између обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала у време закључења уговора очигледна несразмера, оштећена страна може захтевати поништење уговора ако за праву вредност тада није знала нити је морала знати.

Право да се захтева поништење уговора престаје истеком једне године од његовог закључења.

Одрицање унапред од овог права нема правног дејства.

Уговор ће остати на снази ако друга страна понуди допуну до праве вредности.

Због ове несразмере не може се тражити поништење уговора на срећу, јавне продаје, као ни онда кад је за ствар дата виша цена из особите наклоности.

Ништав је уговор којим неко, користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити.

На зеленашки уговор сходно се примењују одредбе овог закона о последицама ништавости и о делимичној ништавости уговора.

Ако оштећени захтева да се његова обавеза смањи на правичан износ, суд ће удовољити таквом захтеву ако је то могуће, а у том случају уговор са одговарајућом изменом остаје на снази.

Оштећеник може поднети захтев за смањење обавезе на правичан износ у року од пет година од закључења уговора.

Општи услови одређени од стране једног уговарача, било да су садржани у формуларном* уговору, било да се на њих уговор позива, допуњују посебне погодбе утврђене међу уговарачима у истом уговору, и по правилу обавезују као и ове.

Општи услови * морају се објавити на уобичајени начин.

Општи услови обавезују уговорну страну ако су јој били познати или морали бити познати у часу закључења уговора.

У случају неслагања општих услова и посебних погодби важе ове последње.

Ништаве су одредбе општих услова које су противне самом циљу закљученог уговора или добрим пословним обичајима, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од надлежног органа.

Суд може одбити примену појединих одредби општих услова које лишавају другу страну права да стави приговоре, или оних на основу којих она губи права из уговора или губи рокове, или које су иначе неправичне или претерано строге према њој.

Свака страна у двостраном уговору може, ако на то пристане друга страна, уступити уговор неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза из тог уговора.

Уступањем уговора уговорни однос између уступиоца и друге стране прелази на пријемника и другу страну у часу кад је друга страна пристала на уступање, а ако је друга страна дала свој пристанак унапред, у часу кад је обавештена о уступању.

Пристанак на уступање уговора је пуноважан само ако је дат у форми у закону прописаној за уступљени уговор.

Одредбе о споредним правима у вези са уговором о преузимању дуга сходно ће се применити и на уступање уговора.

Уступилац одговара пријемнику за пуноважност уступљеног уговора.

Он му не јемчи да ће друга страна испунити своје обавезе из уступљеног уговора, осим ако се на то нарочито обавезао.

Он не јемчи другој страни да ће пријемник испунити обавезе из уговора, осим ако се на то нарочито обавезао.

Друга страна може истаћи пријемнику све приговоре из уступљеног уговора, као и оне које има из других односа са њим, али не и приговоре које има према уступиоцу.

Кад неко уговори у своје име потраживање у корист трећег, трећи стиче сопствено и непосредно право према дужнику, ако није што друго уговорено или не произлази из околности посла.

Уговарач има право захтевати да дужник изврши према трећем оно што је уговорено у корист тог трећег лица.

Уговарач користи за трећег може је опозвати или изменити све док трећи не изјави да прихвата оно што је уговорено у његову корист.

Ако је уговорено да ће дужник извршити оно на шта се обавезао у корист трећег тек после смрти уговарача, овај може све дотле, па и својим тестаментом, опозвати корист уговорену за трећег, ако из самог уговора или из околности не произлази што друго.

Дужник може истаћи трећем све приговоре које има према уговарачу по основу уговора којим је уговорена корист за трећег.

Ако трећи одбије корист која је уговорена за њега, или је уговарач опозове, корист припада уговарачу, ако што друго није уговорено или не произлази из природе посла.

Обећање учињено другом да ће трећи нешто учинити или пропустити, трећег не обавезује, а обећавалац одговара за штету коју би други претрпео због тога што трећи неће да се обавеже или да изврши или пропусти одређену радњу.

Обећавалац неће одговарати ако је другом обећао да ће се само заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини или пропусти, а у томе није успео и поред свег потребног залагања.

Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.

За штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу.

За штету без обзира на кривицу одговара се и у другим случајевима предвиђеним законом.

Штета је умањење * нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног* повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета).

Свако може захтевати од другога да уклони извор опасности од кога прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од које произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама.

Суд ће на захтев заинтересованог лица наредити да се предузму одговарајуће мере за спречавање настанка штете или узнемиравања, или да се отклони извор опасности, на трошак држаоца извора опасности, ако овај сам то не учини.

Ако штета настане у обављању општекорисне делатности за коју је добијена дозвола надлежног органа, може се захтевати само накнада штете која прелази нормалне границе.

Али, и у том случају се може захтевати предузимање друштвено оправданих мера за спречавање наступања штете или за њено смањење.

Свако има право захтевати од суда или другог надлежног органа да нареди престанак радње којом се повређује интегритет људске личности, личног и породичног живота и других права његове личности.

Суд, односно други надлежни орган може наредити престанак радње под претњом плаћања извесне новчане своте, одређене укупно или по јединици времена, у корист повређеног.

Кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом.

Лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или којих других разлога није способно за расуђивање, не одговара за штету коју другоме проузрокује.

Ко другом проузрокује штету у стању пролазне неспособности за расуђивање, одговоран је за њу, изузев ако докаже да није својом кривицом доспео у то стање.

Ако је у то стање доспео туђом кривицом, за штету ће одговарати онај ко га је у то стање довео.

Малолетник до навршене седме године не одговара за штету коју проузрокује.

Малолетник од навршене седме до навршене четрнаесте године не одговара за штету, осим ако се докаже да је при проузроковању штете био способан за расуђивање.

Малолетник са навршених четрнаест година одговара према општим правилима о одговорности за штету.

Ко у нужној одбрани проузрокује штету нападачу није дужан накнадити је, осим у случају прекорачења нужне одбране.

Кад неко проузрокује штету у стању нужде, оштећеник може захтевати накнаду од лица које је криво за настанак опасности штете, или од лица од којих је штета отклоњена, али од ових последњих, не више од користи коју су имала од тога.

Ко претрпи штету отклањајући од другог опасност штете, има право захтевати од њега накнаду оне штете којој се разумно изложио.

Ко у случају дозвољене самопомоћи проузрокује штету лицу које је изазвало потребу самопомоћи, није дужан накнадити је.

Под дозвољеном самопомоћи подразумева се право сваког лица да отклони повреду права кад непосредно прети опасност, ако је таква заштита нужна и ако начин отклањања повреде права одговара приликама у којима настаје опасност.

Ко на своју штету дозволи другоме предузимање неке радње, не може од њега захтевати накнаду штете проузроковане том радњом.

Ништава је изјава оштећеника којом је пристао да му се учини штета радњом која је законом забрањена.

За штету коју проузрокује лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или којих других разлога није способно за расуђивање, одговара онај који је на основу закона, или одлуке надлежног органа, или уговора, дужан да води надзор над њим.

Он се може ослободити одговорности ако докаже да је вршио надзор на који је обавезан или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.

Родитељи одговарају за штету коју проузрокује другом њихово дете до навршене седме године, без обзира на своју кривицу.

Они се ослобађају одговорности ако постоје разлози за искључење одговорности према правилима о одговорности, без обзира на кривицу.

Они не одговарају ако је штета настала док је дете било поверено другом лицу и ако је то лице одговорно за штету.

Родитељи одговарају за штету коју проузрокује другом њихово малолетно дете које је навршило седам година, осим ако докажу да је штета настала без њихове кривице.

Ако поред родитеља одговара за штету и дете, њихова је одговорност солидарна.

За штету коју другом проузрокује малолетник док је под надзором старатеља, школе или друге установе, одговара старатељ, школа, односно друга установа, осим ако докажу да су надзор вршили на начин на који су обавезни, или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.

Ако за штету одговара и малолетник, одговорност је солидарна.

Ако дужност надзора над малолетним лицем не лежи на родитељима, већ на неком другом лицу, оштећеник има право да захтева накнаду од родитеља, кад је штета настала услед лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика које су му родитељи дали, или се и иначе штета може уписати у кривицу родитељима.

Лице на коме у овом случају лежи дужност надзора има право тражити од родитеља да му накнаде исплаћени износ ако је оно исплатило накнаду оштећенику.

У случају штете коју је проузроковало лице које за њу није одговорно, а накнада се не може добити од лица које је било дужно да води надзор над њим, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање штетника и оштећеника, осудити штетника да накнади штету, потпуно или делимично.

Ако је штету проузроковао малолетник способан за расуђивање који није у стању да је накнади, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање родитеља и оштећеника, обавезати родитеље да накнаде штету, потпуно или делимично, иако за њу нису криви.

За штету коју запослени* у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у коме* је запослени* радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени* у датим околностима поступао онако како је требало.

Оштећеник има право захтевати накнаду штете и непосредно од радника ако је штету проузроковао намерно.

Одредбом става 1. овог члана не дира се у правила о одговорности за штету која потиче од опасне ствари или опасне делатности.

Одредбе претходног члана примењују се и на друге послодавце* у погледу одговорности за штету коју запослени* који код њих раде проузрокују у раду или у вези с радом.

Лице које је оштећенику накнадило штету коју је запослени* проузроковао намерно или крајњом непажњом, има право од тог запосленог* захтевати накнаду плаћеног износа.

То право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете.

Правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

Ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом.

То право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете.

У случају удеса изазваног моторним возилом у покрету који је проузрокован искључивом кривицом једног имаоца, примењују се правила о одговорности по основу кривице.

Ако постоји обострана кривица, сваки ималац одговара за укупну штету коју су они претрпели сразмерно степену своје кривице.

Ако нема кривице ни једног, имаоци одговарају на равне делове, ако разлози правичности не захтевају што друго.

За штету коју претрпе трећа лица имаоци моторних возила одговарају солидарно.

Ко стави у промет неку ствар коју је произвео, а која због неког недостатка за који он није знао представља опасност штете за лица или ствари, одговара за штету која би настала због тог недостатка.

Произвођач одговара и за опасна својства ствари ако није предузео све што је потребно да штету, коју је могао предвидети, спречи путем упозорења, безбедне амбалаже или другом одговарајућом мером.

Оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи.

Висина накнаде штете одређује се према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго.

При оцени висине измакле користи узима се у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем.

Кад је ствар уништена или оштећена кривичним делом учињеним са умишљајем, суд може одредити висину накнада према вредности коју је ствар имала за оштећеника.

Суд ће, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања.

Суд може, водећи рачуна о материјалном стању оштећеника, осудити одговорно лице да исплати мању накнаду него што износи штета, ако она није проузрокована ни намерно ни крајњом непажњом, а одговорно лице је слабог имовног стања те би га исплата потпуне накнаде довела у оскудицу.

Ако је штетник проузроковао штету радећи нешто ради користи оштећеника, суд може одредити мању накнаду, водећи рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима.

Оштећеник који је допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду.

Кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја.

Ко проузрокује нечију смрт дужан је накнадити уобичајене трошкове његове сахране.

Он је дужан накнадити и трошкове његовог лечења од задобијених повреда и друге потребне трошкове у вези са лечењем, као и зараду изгубљену због неспособности за рад.

Лице које је погинули издржавао или редовно помагао, као и оно које је по закону имало право захтевати издржавање од погинулог, има право на накнаду штете коју трпи губитком издржавања, односно помагања.

Ова штета накнађује се плаћањем новчане ренте, чији се износ одмерава с обзиром на све околности случаја, а који не може бити већи од онога што би оштећеник добијао од погинулог да је остао у животу.

Ко другоме нанесе телесну повреду или му наруши здравље, дужан је накнадити му трошкове око лечења и друге потребне трошкове с тим у вези, као и зараду изгубљену због неспособности за рад за време лечења.

Ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду, или су му потребе трајно повећане, или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно је плаћати повређеном одређену новчану ренту, као накнаду за ту штету.

Суд може на захтев оштећеника за убудуће повећати ренту, а може је на захтев штетника смањити или укинути, ако се знатније промене околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке.

Право на накнаду штете у виду новчане ренте услед смрти блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља не може се пренети другом лицу.

Доспели износи накнаде могу се пренети другоме, ако је износ накнаде одређен писменим споразумом страна или правноснажном судском одлуком.

Ко другоме повреди част као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету дужан је накнадити је.

Али, не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао је у томе озбиљног интереса.

За штету коју је више лица проузроковало заједно, сви учесници одговарају солидарно.

Подстрекач и помагач, као и онај који је помагао да се одговорна лица не открију, одговарају солидарно са њима.

Солидарно одговарају за проузроковану штету и лица која су је проузроковала радећи независно једно од другог, ако се не могу утврдити њихови удели у проузрокованој штети.

Кад је несумњиво да је штету проузроковало неко од два или више одређених лица која су на неки начин међусобно повезана, а не може се утврдити које је од њих штету проузроковало, та лица одговарају солидарно.

Наручилац и извођач радова на непокретности солидарно одговарају трећем лицу за штету која му настане у вези са извођењем тих радова.

Солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети, може тражити од сваког од осталих дужника да му накнади оно што је платио за њега.

Колико износи удео сваког појединог дужника суд одређује с обзиром на тежину његове кривице и тежину последица које су проистекле из његовог деловања.

У случају немогућности да се утврде удели дужника, на сваког пада једнак део, осим ако правичност захтева да се у конкретном случају друкчије одлучи.

После наступања застарелости права да захтева накнаду штете, оштећеник може захтевати од одговорног лица, по правилима која важе у случају стицања без основа, да му уступи оно што је добио радњом којом је проузрокована штета.

Кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.*

* Обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао.

Ко изврши исплату знајући да није дужан платити, нема право да захтева враћање, изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избегао принуду.

Ко је исти дуг платио два пута, па макар једном и по основу извршне исправе, има право тражити враћање по општим правилима о стицању без основа.

Не може се тражити оно што је дато или учињено на име извршења неке природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности.

Кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева.

Стицалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова, али ако је био несавестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вредности у тренутку враћања.

Не може се тражити враћање неосновано плаћених износа на име накнаде штете због повреде тела, нарушења здравља или смрти, уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу.

Ако је неко своју или туђу ствар употребио на корист трећег, а нема услова за примену правила о пословодству без налога, трећи је дужан вратити ствар, односно, ако то није могућно, накнадити њену вредност.

Ко за другог учини какав издатак или нешто друго што је овај по закону био дужан учинити, има право захтевати накнаду од њега.

Кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе.

Пословодство без налога је вршење туђих послова, правних или материјалних, без налога или овлашћења, али за рачун онога чији су послови, а ради заштите његових интереса.*

* Вршењу туђег посла може се незвано приступити само ако посао не трпи одлагање, те предстоји штета или пропуштање очигледне користи.

Пословођа без налога дужан је обавестити о свом поступку што је могуће пре оног чији је посао и наставити започети посао уколико му је то разумно могуће, док овај не буде могао преузети бригу о њему.

По свршеном послу он је дужан положити рачун и уступити ономе чији је посао све што је прибавио вршећи његов посао.

Уколико није што друго законом наређено, пословођа без налога има обавезе налогопримца.

При вршењу туђег посла пословођа без налога дужан је руководити се стварним или вероватним намерама и потребама онога чији је посао.

Он је дужан поступити са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина.

Суд може, с обзиром на околности у којима се неко незвано прихватио туђег посла, смањити његову одговорност или га сасвим ослободити одговорности за непажњу.

За одговорност пословно неспособног пословође без налога важе правила о његовој уговорној и вануговорној одговорности.

Пословођа без налога који је поступио у свему како треба и радио оно што су околности захтевале, има право захтевати да га онај чији је посао вршио ослободи свих обавеза које је због тога посла узео на себе, да преузме све обавезе које је закључио у његово име, да му накнади све нужне и корисне издатке, као и да му накнади претрпљену штету, чак и ако очекивани резултат није постигнут.

Њему припада и примерна накнада, за труд, ако је отклонио штету од лица чији је посао или ако му је прибавио корист која одговара у свему његовим намерама и потребама.

Ко врши туђи посао у намери да другоме помогне, а нису испуњени услови за пословодство без налога, припада му право на накнаду учињених трошкова, али највише до висине користи коју је други постигао.

Сваки пословођа без налога има право однети ствари којима је повећао туђу имовину а за које му се учињени издаци не накнађују, ако се оне могу одвојити без оштећења ствари којој су додате, али лице у чији се посао био умешао може, ако хоће, задржати те додатке уколико му накнади њихову садашњу вредност, но највише до износа учињених издатака.

Ко се прихвати туђег посла и поред забране лица чији је посао, а за забрану је знао или морао знати, нема права која припадају пословођи без налога.

Он одговара за штету коју је проузроковао мешањем у туђе послове, чак и ако је до ње дошло без његове кривице.

Али, кад је забрана вршења посла противна закону или моралу, а нарочито ако је неко забранио да други испуни неку његову законску обавезу која не трпи одлагање важе општа правила о пословодству без налога.

Ко врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуте користи иако зна да је посао туђ, дужан је на захтев онога чији је посао положити рачун као пословођа без налога и предати му све постигнуте користи.

Онај чији је посао може захтевати и враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете.

Ако онај чији је посао накнадно одобри оно што је извршено, пословођа без налога сматра се налогопримцем који је од почетка радио по налогу лица чији је посао.

Јавним огласом учињено обећање награде ономе ко изврши одређену радњу, постигне неки успех, нађе се у одређеној ситуацији или, ако је обећање учињено под неким другим условом, обавезује обећаваоца да испуни обећање.

Обећавалац награде или било каквог наградног такмичења дужан је да одреди рок за такмичење, а ако га не одреди свако ко жели да учествује у такмичењу има право да тражи да суд одреди одговарајући рок.

Обећање се може опозвати онако како је учињено, као и личним саопштењем али онај ко је извршио радњу, а није знао нити је морао знати да је обећање награде опозвано, има право захтевати обећану награду, а онај ко је до опозивања учинио потребне издатке ради извршења радње одређене у јавном огласу има право на њихову накнаду, изузев ако обећавалац докаже да су они учињени узалуд.

Обећање награде не може се опозвати ако је огласом одређен рок за извршење радње, односно за обавештење о постигнутом резултату или о остварењу одређене ситуације.

Право на награду има онај ко први изврши радњу за коју је награда обећана.

Ако је више лица извршило радњу истовремено, сваком припада једнак део награде, уколико правичност не захтева друкчију поделу.

О додељивању награде у случају конкурса одлучује организатор конкурса или једно или више лица која он одреди.

Ако су у условима конкурса или неким општим прописима који важе за одређени конкурс постављена правила по којима награда треба да буде додељена, сваки учесник у конкурсу има право захтевати поништење одлуке о додељивању награде ако награда није додељена сагласно тим правилима.

Својину или које друго право на делу награђеном на конкурсу стиче организатор конкурса само ако је то наведено у огласу конкурса.

Обавеза обећаваоца награде престаје ако му нико не саопшти, у року одређеном у огласу, да је извршио радњу, или постигао успех, или уопште испунио услове постављене у јавном огласу, а ако рок није одређен, истеком једне године до огласа.

Потраживање из хартије од вредности везано је за саму хартију и припада њеном законитом имаоцу.

Као законити ималац хартије од вредности на доносиоца сматра се њен доносилац.

Као законити ималац хартије од вредности на име или по наредби сматра се лице на које хартија од вредности гласи, односно лице на које је уредно пренета.

Савесни прибавилац хартије од вредности на доносиоца постаје њен законити ималац и стиче право на потраживање уписано на њој и кад је хартија од вредности изашла из руку њеног издаваоца, односно њеног ранијег имаоца и без његове воље.

Испуњење потраживања из хартије од вредности може захтевати, уз њено подношење, само њен законити ималац, односно лице које он овласти.

Право из хартије од вредности на доносиоца преноси се њеном предајом.

Право из хартије од вредности на име преноси се цесијом.

Посебним законом може бити одређено да се право из хартије од вредности на име може преносити и индосаментом.

Пренос права из хартије од вредности на име врши се убележавањем на самој хартији фирме, односно назива, односно имена новог имаоца, потписивањем преносиоца и уписом преноса у регистар хартија од вредности, ако се такав регистар води код издаваоца.

Право из хартије од вредности по наредби преноси се индосаментом.

Индосамент може бити пуни, бланко и на доносиоца.

Пуни индосамент садржи изјаву о преносу и фирму, односно назив или име лица на које се право из хартије од вредности преноси (индосатар) и потпис преносиоца (индосант), а може да садржи и друге податке (место, датум и др.).

Бланко индосамент садржи само потпис индосанта.

У случају преноса на доносиоца уместо имена индосатара ставља се реч „доносиоцу”.

Индосамент на доносиоца важи као бланко индосамент.

Ништав је делимични индосамент.

Хартија од вредности може се пренети и као пренос пуномоћја, односно као пренос за залогу.

Код преноса пуномоћја ставља се клаузула „вредност у пуномоћју”, а код преноса за залогу „вредност за залогу” или слично.

Преносом права из хартије од вредности њен нови ималац стиче сва права која су припадала претходном имаоцу.

Пренос права из хартије од вредности на име било да се врши путем цесије или индосамента, нема дејства према издаваоцу док он о томе не буде писменим путем обавештен, односно док тај пренос не буде убележен у регистар хартија од вредности на име, ако се такав регистар води код издаваоца.

Цедент, односно индосант не одговара за неиспуњење обавезе од стране издаваоца, осим у случају друкчије законске одредбе или ако постоји супротна одредба уписана на самој хартији од вредности.

Ималац хартије од вредности која је на њега пренета као „пренос пуномоћја” или „пренос за залогу” може вршити сва права која из те хартије од вредности проистичу, али хартију може пренети на другог само као пренос пуномоћја.

Последњи индосатар доказује своје право из хартије од вредности непрекидним низом индосамената.

Ово правило се сходно примењује и на последњег цесионара.

Забрана преноса индосаментом хартије од вредности по наредби врши се изразом „не по наредби” или стављањем сличне клаузуле која има исто значење.

Право из хартије од вредности чији је пренос индосаментом забрањен може се пренети само цесијом.

Пренос индосаментом могу забранити издавалац и индосант.

Посебним законом или изјавом издаваоца уписаној на самој хартији од вредности на име може се забранити свако њено преношење.

Хартију од вредности на доносиоца или по наредби може издавалац, на захтев и о трошку имаоца хартије, променити у хартију на име.

Ако промену није изричито забранио, издавалац хартије од вредности на име може је, на захтев и о трошку имаоца, променити у хартију на доносиоца или по наредби.

Хартију од вредности по наредби индосант може пренети индосаментом на доносиоца, ако посебним законом није друкчије одређено.

Хартију од вредности на име цедент, односно индосант може пренети само на одређено лице.

Хартија од вредности на доносиоца може се индосаментом пренети и на одређено лице.

Хартије од вредности издате у серији могу се, на захтев и о трошку имаоца, сјединити у једну или више хартија од вредности.

Хартија од вредности може се, на захтев и о трошку имаоца, поделити на више хартија од вредности мањег износа, али оне не могу бити испод износа најнижег апоена хартије издате у тој серији.

На железничке карте, позоришне и друге улазнице, бонове и друге сличне исправе које садрже одређену обавезу за њиховог издаваоца, а у којима није означен поверилац, нити из њих или околности у којима су издате произлази да се могу уступити другоме, сходно се примењују одговарајуће одредбе о хартијама од вредности.

Гардеробни или слични знаци, који се састоје из комада хартије, метала или другог материјала, на којима је обично утиснут неки број, или наведен број предатих предмета, а који обично не садржи нешто одређено о обавези њиховог издаваоца, служе само да покажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег настанка су издати.

Издавалац легитимационог знака ослобађа се обавезе кад је у доброј вери изврши доносиоцу, али за доносиоца не важи претпоставка да је он прави поверилац или да је овлашћен захтевати испуњење, те је у случају спора дужан доказати то своје својство.

Поверилац може захтевати испуњење обавезе иако је изгубио легитимациони знак.

У погледу осталог, у сваком поједином случају треба се држати заједничке воље издаваоца и примаоца знака, као и онога што је уобичајено.

Ималац оштећене хартије од вредности која није подобна за промет, али чија се истинитост и садржина могу тачно утврдити, има право да захтева издавање нове хартије од вредности у истом износу, с тим да врати оштећену хартију и накнади трошкове.

Изгубљена хартија од вредности може се амортизовати само ако гласи на име или по наредби уколико посебним законом није друкчије одређено.

За застарелост потраживања из хартије од вредности важе правила о застарелости, ако посебним законом није друкчије одређено.

Поверилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем (уговорна казна).

Ако што друго не произлази из уговора, сматра се да је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем.

Уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе.

Уговорне стране могу одредити висину казне по свом нахођењу, у једном укупном износу, у проценту, или за сваки дан задоцњења, или на који други начин.

Она мора бити уговорена у форми прописаној за уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи.

Споразум о уговорној казни дели правну судбину обавезе на чије се обезбеђење он односи.

Споразум губи правно дејство ако је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за који дужник не одговара.

Кад је казна уговорена за случај неиспуњења обавезе, поверилац може захтевати или испуњење обавезе или уговорну казну.

Он губи право да захтева испуњење обавезе ако је затражио исплату уговорне казне.

Кад је казна уговорена за случај неиспуњења, дужник нема право да исплати уговорну казну и одустане од уговора, изузев ако је то била намера уговарача кад су казну уговорили.

Кад је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем, поверилац има право захтевати и испуњење обавезе и уговорну казну.

Поверилац не може захтевати уговорну казну због задоцњења ако је примио испуњење обавезе, а није без одлагања саопштио дужнику да задржава своје право на уговорну казну.

Суд ће на захтев дужника смањити износ уговорне казне ако нађе да је она несразмерно висока с обзиром на вредност и значај предмета обавезе.

Поверилац има право захтевати уговорну казну и кад њен износ премаша висину штете коју је претрпео, као и кад није претрпео никакву штету.

Ако је штета коју је поверилац претрпео већа од износа уговорне казне, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.

Ако је за неиспуњење обавезе или за случај задоцњења са испуњењем законом одређена висина накнаде под називом пенала, уговорне казне, накнаде или под којим другим називом, а уговорне стране су поред тога уговориле казну, поверилац нема право да захтева уједно уговорену казну и накнаду одређену законом, изузев ако је то самим законом дозвољено.

Дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.**

** Ако је стопа уговорене камате * виша од стопе затезне камате, она тече и после дужникове доцње.

Поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње.

Ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.

На доспелу, а неисплаћену уговорну или затезну камату, као и на друга доспела повремена новчана давања не тече затезна камата, изузев кад је то законом одређено.

На износ неисплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана кад је суду поднесен захтев за њену исплату.

На повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана кад је суду поднесен захтев за њихову исплату.

У случају испуњења туђе обавезе сваки испунилац може уговорити са повериоцем, пре испуњења или приликом испуњења, да испуњено потраживање пређе на њега са свима или само са неким споредним правима.

Повериочева права могу прећи на испуниоца и на основу уговора између дужника и испуниоца, закљученог пре испуњења.

У овим случајевима суброгација испуниоца у права повериоца настаје у часу испуњења.

Кад обавезу испуни лице које има неки правни интерес у томе, на њега прелази по самом закону у часу испуњења повериочево потраживање са свим споредним правима.

У случају делимичног испуњења повериочевог потраживања, на испуниоца прелазе споредна права којима је обезбеђено испуњење тог потраживања само уколико нису потребна за испуњење остатка повериочевог потраживања.

Али поверилац и испунилац могу уговорити да ће користити гаранције сразмерно својим потраживањима, а могу уговорити и да ће испунилац имати право првенствене наплате.

Поверилац је дужан предати испуниоцу средства којима се потраживање доказује или обезбеђује.

Изузетно, поверилац може предати испуниоцу ствар коју је примио у залогу од дужника или неког другог само ако залогодавац пристане на то, иначе она остаје код повериоца да је држи и чува за рачун испуниоца.

Испунилац на кога је прешло потраживање не може захтевати од дужника више него што је исплатио повериоцу.

Поверилац који је примио испуњење од трећег лица не одговара за постојање и наплативост потраживања у време испуњења.

Овим се не искључује примена правила о стицању без основа.

Испуњење мора бити извршено повериоцу или лицу одређеном законом, судском одлуком, уговором између повериоца и дужника, или од стране самог повериоца.

Испуњење је пуноважно и кад је извршено трећем лицу, ако га је поверилац накнадно одобрио или ако се њиме користио.

Испуњење извршено пословно неспособном повериоцу ослобађа дужника само уколико је било корисно за повериоца или се предмет испуњења још налази код њега.

Пословно неспособан поверилац може одобрити, пошто постане пословно способан, испуњење које је примио у време своје пословне неспособности.

Испуњење се састоји у извршењу онога што чини садржину обавезе, те нити је дужник може испунити нечим другим, нити поверилац може захтевати нешто друго.

Нема пуноважног испуњења ако оно што је дужник предао као дуговану ствар, и поверилац као такву примио то уистину није, и поверилац има право да врати оно што му је предато и да захтева дуговану ствар.

Обавеза престаје ако поверилац у споразуму са дужником прими нешто друго уместо онога што му се дугује.

У том случају дужник одговара исто као продавац за материјалне и правне недостатке ствари дате уместо онога што је дуговао.

Али, поверилац, уместо захтева по основу одговорности дужника за материјалне или правне недостатке ствари, може захтевати од дужника, али не више од јемца, испуњење првобитног потраживања и накнаду штете.

Ако је дужник предао повериоцу неку ствар или које друго право да их прода и да из постигнутог износа наплати своје потраживање, а остатак му преда, обавеза престаје тек кад се поверилац наплати из постигнутог износа.

Поверилац није дужан примити делимично испуњење, осим ако природа обавезе друкчије не налаже.

Али је поверилац дужан примити делимично испуњење новчане обавезе, осим ако има посебан интерес да га одбије.

Ако су ствари одређене само по роду, дужник је дужан дати ствари средње каквоће.

Али, ако му је била позната намена ствари, дужан је дати ствари одговарајуће каквоће.

Ако рок није одређен, а сврха посла, природа обавезе и остале околности не захтевају известан рок за испуњење, поверилац може захтевати одмах испуњење обавезе, а дужник са своје стране може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење.

Кад је рок уговорен искључиво у интересу дужника, он има право испунити обавезу и пре уговореног рока, али је дужан обавестити повериоца о својој намери и пазити да то не буде у невреме.

У осталим случајевима, кад дужник понуди испуњење пре рока, поверилац може одбити испуњење, а може га и примити и задржати право на накнаду штете, ако о томе без одлагања обавести дужника.

Поверилац има право захтевати испуњење пре рока ако му дужник није дао обећано обезбеђење или ако на његов захтев није допунио обезбеђење смањено без његове кривице, као и кад је рок уговорен искључиво у његовом интересу.

Кад је одређивање времена испуњења остављено на вољу повериоца или дужника, друга страна може, ако овлашћеник не одреди рок ни после опомене, захтевати од суда да одреди примерен рок за испуњење.

Ако се плаћање врши посредством банке или друге организације код које се води рачун повериоца, сматраће се, уколико уговорне стране нису друкчије одредиле, да је дуг измирен када банци, односно организацији код које се води рачун, стигне новчана дознака у корист повериоца или налог (вирман) дужникове банке, односно организације да одобри рачуну повериоца износ означен у налогу.

Ако је уговором предвиђено плаћање преко поште претпоставља се да су се странке сагласиле да је уплатом дужног износа пошти дужник измирио своју обавезу према повериоцу, а ако овакав начин плаћања није уговорен, дуг је измирен кад поверилац прими новчану дознаку.

Ако је посебним прописом или уговором предвиђено плаћање чековном уплатницом на одређени рачун, претпоставља се да су се стране сагласиле да је исплата извршена онда кад дужник уплати дужни износ чековном уплатницом у корист означеног рачуна.

Дужник је дужан испунити обавезу, а поверилац примити испуњење у месту одређеном правним послом или законом.

Кад место испуњења није одређено, а не може се одредити ни по сврси посла, природи обавезе или осталим околностима, испуњење обавезе врши се у месту у коме је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта, своје боравиште.

Али, ако је дужник правног лица које* има више јединица у разним местима, као место испуњења сматра се седиште јединице која треба да изврши радње неопходне за испуњење обавезе, ако је повериоцу та околност при закључењу уговора била позната или морала бити позната.

Новчане обавезе испуњавају се у месту у коме поверилац има седиште односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта, боравиште.

Ако се плаћање врши вирманом, новчане обавезе се испуњавају у седишту организације код које се воде повериочева новчана средства.

Ако је поверилац променио место у коме је имао своје седиште, односно пребивалиште у време кад је обавеза настала те су због тога повећани трошкови испуњења то повећање пада на терет повериоца.

Ко испуни обавезу потпуно или делимично, има право захтевати да му поверилац о томе изда признаницу о свом трошку.

Дужник који је новчану обавезу исплатио преко банке или поште, може захтевати да му поверилац изда признаницу само ако за то има оправдан разлог.

Ако је издата признаница да је потпуно исплаћена главница, претпоставља се да су исплаћене и камате и судски и други трошкови, ако их је било.

Исто тако, ако дужник повремених давања, као што су закупнине, и других потраживања која се повремено обрачунавају, као што су она која настају утрошком електричне енергије, или воде, или употребом телефона, има признаницу да је исплатио доцније доспело потраживање претпоставља се да је исплатио и она која су раније доспела.

Ако поверилац одбије да изда признаницу, дужник може положити код суда предмет своје обавезе.

Кад потпуно испуни своју обавезу, дужник може, поред признанице, захтевати од повериоца да му врати обвезницу.

Кад поверилац не може да врати обвезницу, дужник има право захтевати да му поверилац изда јавно оверену исправу да је обавеза престала.

Ако је дужнику враћена обвезница, претпоставља се да је обавеза потпуно испуњена.

Дужник који је испунио обавезу само делимично, има право захтевати да се то испуњење забележи на обвезници.

Поверилац долази у доцњу ако без основаног разлога одбије да прими испуњење или га својим понашањем спречи.

Поверилац долази у доцњу и кад је спреман да прими испуњење дужникове истовремене обавезе, али не нуди испуњење своје доспеле обавезе.

Поверилац не долази у доцњу ако докаже да у време понуде испуњења, или у време одређено за испуњење, дужник није био у могућности да своју обавезу испуни.

Доласком повериоца у доцњу престаје доцња дужника, и на повериоца прелази ризик случајне пропасти или оштећења ствари.

Од дана повериочеве доцње престаје тећи камата.

Поверилац у доцњи дужан је накнадити дужнику штету насталу услед доцње за коју одговара, као и трошкове око даљег чувања ствари.

Дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела.

Пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој да врши пребијање.

После изјаве о пребијању сматра се да је пребијање настало оног часа кад су се стекли услови за то.

Дужник не може извршити пребијање онога што дугује повериоцу са оним што поверилац дугује његовом јемцу.

Али јемац може извршити пребијање дужникове обавезе према повериоцу са дужниковим потраживањем од повериоца.

Ко је дао своју ствар у залогу за туђу обавезу, може захтевати од повериоца да му врати заложену ствар кад се испуне услови за престанак те обавезе пребијањем, као и кад поверилац пропусти својом кривицом да изврши пребијање.

Dуг се може пребити са застарелим потраживањем само ако оно још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање.

Ако су услови за пребијање настали пошто је једно од потраживања застарело, пребијање не настаје ако је дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости.

Дужник уступљеног потраживања може пребити пријемнику она своја потраживања која је до обавештења о уступању могао пребити уступиоцу.

Он му може пребити и она своја потраживања од уступиоца која је стекао пре обавештења о уступању, а чији рок за испуњење није био доспео у часу када је обавештен о уступању, али само ако тај рок пада пре рока за испуњење уступљеног потраживања или у исто време.

Дужник који је без резерве изјавио пријемнику да пристаје на уступање не може му више пребити никакво своје потраживање од уступиоца.

Ако је уступљено потраживање уписано у јавне књиге, дужник може извршити пребијање пријемнику само ако је његово потраживање уписано код уступљеног потраживања или ако је пријемник извештен приликом уступања о постојању тог потраживања.

Не може престати пребијањем:

Дужник не може вршити пребијање ако је његово потраживање доспело тек пошто је неко трећи ставио забрану на повериочево потраживање према њему.

Кад између два лица постоји више обавеза које могу престати пребијањем, пребијање се врши по правилима која важе за урачунавање испуњења.

Обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и дужник се са тим сагласи.

За пуноважност овог споразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из кога је обавеза настала.

Враћање залоге и одрицање од других средстава којима је било обезбеђено испуњење обавезе, не значи повериочево одрицање од права да тражи њено испуњење.

Отпуштање дуга јемцу не ослобађа главног дужника, а отпуштање дуга главном дужнику ослобађа јемца.

Кад има више јемаца, па поверилац ослободи једног од њих, остали остају у обавези, али се њихова обавеза смањује за део који отпада на ослобођеног јемца.

Опште отпуштање дугова гаси сва повериочева потраживања према дужнику, изузев оних за која поверилац није знао да постоје у часу кад је отпуштање извршено.

Обавеза престаје ако се поверилац и дужник сагласе да постојећу обавезу замене новом и ако нова обавеза има различит предмет или различит правни основ.

Споразум повериоца и дужника којим се мења или додаје одредба о року, о месту, или о начину испуњења, затим накнадни споразум о камати, уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о којој другој споредној одредби, као и споразум о издавању нове исправе о дугу, не сматрају се преновом.

Издавање менице или чека због неке раније обавезе не сматра се преновом, изузев кад је то уговорено.

Пренов се не претпоставља, те ако стране нису изразиле намеру да угасе постојећу обавезу кад су стварале нову, ранија обавеза не престаје, већ постоји и даље поред нове.

Уговором о пренову ранија обавеза престаје, а нова настаје.

Са ранијом обавезом престају и залога и јемство, изузев ако је са јемцем или залогодавцем друкчије уговорено.

Исто важи и за остала споредна права која су била везана за ранију обавезу.

Пренов је без дејства ако је ранија обавеза била ништава или већ угашена.

Ако је ранија обавеза била само рушљива, пренов је пуноважан ако је дужник знао за недостатак раније обавезе.

Када је уговор о пренову поништен сматра се да није ни било пренова и да ранија обавеза није ни престала постојати.

Обавеза престаје сједињењем кад једно исто лице постане и поверилац и дужник.

Кад јемац постане поверилац, обавеза главног дужника не престаје.

Обавеза уписана у јавној књизи престаје сједињењем тек кад се изврши упис брисања.

Обавеза престаје кад њено испуњење постане немогуће услед околности због којих дужник не одговара.

Дужник треба да докаже околности које искључују његову одговорност.

Ако су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак и кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед околности за које он не одговара.

Али, кад су предмет обавеза ствари одређене по роду које се имају узети из одређене масе тих ствари, обавеза престаје кад пропадне цела та маса.

Дужник одређене ствари који је ослобођен своје обавезе услед немогућности испуњења дужан је уступити повериоцу право које би имао према трећем лицу због настале немогућности.

Трајни дуговински однос са одређеним роком трајања престаје кад рок истекне, изузев кад је уговорено или законом одређено да се после истека рока дуговински однос продужава за неодређено време ако не буде благовремено отказан.

Ако време трајања дуговинског односа није одређено, свака страна може га прекинути отказом.

Отказ мора бити достављен другој страни.

Отказ се може дати у свако доба, само не у невреме.

Отказни дуговински однос престаје када истекне отказни рок одређен уговором, а ако такав рок није одређен уговором, однос престаје по истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примереног рока.

Стране могу уговорити да ће њихов дуговински однос престати самим достављањем отказа, ако за одређени случај закон не наређује што друго.

Поверилац има право да захтева од дужника оно што је доспело пре него што је обавеза престала протеком рока или отказом.

Смрћу дужника или повериоца престаје обавеза само ако је настала с обзиром на личне особине које од уговорних страна или личне способности дужника.

Застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе.

Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе.

Суд се не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао.

Застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано.

Ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, да се пропусти или трпи, застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези.

Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена.

У време застарелости рачуна се и време које је протекло у корист дужникових претходника.

Правним послом не може се одредити дуже или краће време застарелости од оног времена које је одређено законом.

Правним послом не може се одредити да застарелост неће тећи за неко време.

Дужник се не може одрећи застарелости пре него што протекне време одређено за застарелост.

Писмено признање застареле обавезе сматра се као одрицање од застарелости.

Исто дејство има давање залоге или ког другог обезбеђења за застарело потраживање.

Ако дужник испуни застарелу обавезу, нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.

Кад протекне време застарелости, поверилац чије је потраживање обезбеђено залогом или хипотеком може се намирити само из оптерећене ствари, ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у јавној књизи.

Међутим, застарела потраживања камата и других повремених давања не могу се намирити ни из оптерећене ствари.

Кад застари главно потраживање, застарела су и споредна потраживања, као што су потраживања камата, плодова, трошкова, уговорне казне.

Правила о застарелости не примењују се у случајевима кад су у закону одређени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши одређена радња под претњом губитка права.

Потраживања застаревају за десет* година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.

Потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања.

Исто важи за ануитете којима се у једнаким унапред одређеним повременим износима отплаћују главница и камате, али не важи за отплате у оброцима и друга делимична испуњења.

Само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.

Кад застари право из кога проистичу повремена потраживања, поверилац губи право не само да захтева будућа повремена давања, него и повремена давања која су доспела пре ове застарелости.

Не може застарити право на издржавање одређено законом.

Међусобна потраживања * правних лица из уговора о промету робе и услуга као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године.

Застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу.

Потраживање закупнине, било да је одређено да се плаћа повремено, било у једном укупном износу, застарева за три године.

Потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило.

У сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала.

Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те обавезе.

Кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.

Прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете.

Исто важи и за застој застаревања.

Застаревају за једну годину:

Застаревање тече иако су испоруке или услуге продужене.

Сва потраживања која су утврђена правноснажном судском или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости.

Међутим, сва повремена потраживања која проистичу из таквих одлука или поравнања и доспевају убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања.

Потраживања уговарача осигурања, односно трећег лица из уговора о осигурању живота застаревају за пет, а из осталих уговора о осигурању за три године, рачунајући од првог дана после протека календарске године у којој је потраживање настало.

Ако заинтересовано лице докаже да до дана одређеног у претходном ставу није знало да се осигурани случај догодио, застаревање почиње од дана кад је за то сазнало, с тим да у сваком случају потраживање застарева код осигурања живота за десет, а код осталих за пет година од дана одређеног у претходном ставу.

Потраживања осигуравача из уговора о осигурању застаревају за три године.

Кад у случају осигурања од одговорности трећег, оштећено лице захтева накнаду од осигураника, или је добије од њега, застаревање осигураниковог захтева према осигуравачу почиње од дана када је оштећено лице тражило судским путем накнаду од осигураника, односно кад га је осигураник обештетио.

Непосредан захтев трећег оштећеног лица према осигуравачу застарева за исто време за које застарева његов захтев према осигуранику одговорном за штету.

Застаревање потраживања које припада осигуравачу према трећем лицу одговорном за наступање осигураног случаја почиње тећи кад и застаревање потраживања осигураника према том лицу и навршава се у истом року.

Застаревање не тече:

Застаревање не тече:

Застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због несавладивих препрека да судским путем захтева испуњење обавезе.

Ако застаревање није могло почети да тече због неког законског узрока, оно почиње тећи кад тај узрок престане.

Ако је застаревање почело тећи пре него што је настао узрок који је зауставио његов даљи ток, оно наставља да тече кад престане тај узрок, а време које је истекло пре заустављања рачуна се у законом одређени рок за застарелост.

Застаревање тече и према малолетнику и другом пословно неспособном лицу, без обзира на то да ли имају законског заступника или не.

Међутим, застарелост потраживања малолетника који нема заступника и другог пословно неспособног лица без заступника, не може наступити док не протекне две године од кад су постала потпуно пословно способна, или од кад су добила заступника.

Ако је за застарелост неког потраживања одређено време краће од две године, а поверилац је малолетник који нема заступника или неко друго пословно неспособно лице без заступника, застаревање тог потраживања почиње тећи од кад је поверилац постао пословно способан, или од кад је добио заступника.

Застарелост према лицу које се налази на одслужењу војног рока или на војној вежби не може наступити док не протекну три месеца од одслужења војног рока или престанка војне вежбе.

Застаревање се прекида када дужник призна дуг.

Признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што су давање отплате, плаћање камате, давање обезбеђења.

Застаревање се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.

Прекид застаревања извршен подизањем тужбе или којом другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, сматра се да није наступио ако поверилац одустане од тужбе или радње коју је предузео.

Исто тако, сматра се да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена.

Ако је тужба против дужника одбачена због ненадлежности суда или ког другог узрока који се не тиче суштине ствари, па поверилац подигне поново тужбу у року од три месеца од дана правноснажности одлуке о одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом.

Исто вреди и за позивање у заштиту, и за истицање пребијања потраживања у спору, као и у случају кад је суд или други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном поступку.

За прекид застаревања није довољно да поверилац позове дужника писмено или усмено да обавезу испуни.

После прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост.

Застаревање прекинуто признањем од стране дужника почиње тећи изнова од признања.

Кад је прекид застаревања настао подизањем тужбе или позивањем у заштиту, или истицањем пребијања потраживања у спору, односно пријављивањем потраживања у неком другом поступку, застаревање почиње тећи изнова од дана кад је спор окончан или свршен на неки други начин.

Кад је прекид застаревања настао пријавом потраживања у стечајном поступку, застаревање почиње тећи изнова од дана окончања овог поступка.

Исто важи и кад је прекид застаревања настао захтевом принудног извршења или обезбеђења.

Застаревање које почиње тећи изнова после прекида, навршава се кад протекне онолико времена колико је законом одређено за застаревање које је прекинуто.

Ако је прекид настао признањем дуга од стране дужника, а поверилац и дужник су се споразумели да измене основ или предмет обавезе, ново потраживање застарева за време које је одређено за његову застарелост.

Кад обавеза има за предмет своту новца, дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон одређује што друго.

Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.*

У уговорима у којима се једна страна обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено је уговорити да ће цена зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину трошкова производње, у одређено време на одређеном тржишту.

Дужник новчане обавезе може је испунити пре рока.

Ништава је одредба уговора којом се дужник одриче овог права.

У случају испуњења новчане обавезе пре рока, дужник има право да од износа дуга одбије износ камате за време од дана исплате до доспелости обавезе, само ако је на то овлашћен уговором или то произлази из обичаја.

Стопа уговорне камате између физичких лица** не може бити већа од каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу.

У погледу највише уговорне каматне стопе између правних лица** примењују се одредбе посебног закона.

Ако је камата уговорена, али није одређена њена стопа ни време доспевања, између* физичких лица** важи каматна стопа која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу, а између* правних лица** важи каматна стопа коју банка или друга банкарска организација плаћа, односно уговара за такву или сличну врсту посла* и доспева по истеку године, ако за одређени случај није предвиђено што друго.

Ако је уговорена већа камата од дозвољене, примениће се највећа дозвољена стопа камате.

Ништава је одредба уговора којом се предвиђа да ће на камату, када доспе за исплату, почети тећи камата, ако не буде исплаћена.

Али се може унапред уговорити да ће се стопа камате повећати ако дужник не исплати доспеле камате на време.

Одредбе претходних ставова не односе се на кредитно пословање банака и других банкарских организација.

Одредбе овог закона о уговорној камати сходно важе и за остале обавезе које имају за предмет ствари одређене по роду.

Ако нека обавеза има два или више предмета, али је дужник дужан дати само један да би се ослободио обавезе, право избора, ако није што друго уговорено, припада дужнику и обавеза престаје кад он буде предао предмет који је изабрао.

Избор је извршен кад страна којој припада право избора обавести другу страну о томе шта је изабрала, и од тог часа избор се више не може мењати.

Извршењем избора сматра се да је обавеза од почетка била једноставна и да је њен предмет од почетка била изабрана ствар.

Дужник има право избора све док у поступку принудног извршења једна од дугованих ствари не буде потпуно или делимично предата повериоцу по његовом избору.

Ако право избора припада повериоцу, а он се не изјасни о избору у року одређеном за испуњење, дужник га може позвати да изврши избор и за то му одредити примерен рок, после чијег истека право избора прелази на дужника.

Ако избор треба да изврши неко треће лице, а оно то не учини, свака страна може захтевати да избор изврши суд.

Ако је један предмет обавезе постао немогућ услед неког догађаја за који не одговара ни једна страна, обавеза се ограничава на преостали предмет.

Кад је један предмет обавезе постао немогућ услед догађаја за који је одговоран дужник, обавеза се ограничава на преостали предмет у случају да право избора припада њему, а ако право избора припада повериоцу, он може по свом избору тражити преостали предмет или накнаду штете.

Кад је један предмет обавезе постао немогућ услед догађаја за који је одговоран поверилац, дужникова обавеза престаје, али у случају да њему припада право избора, он може тражити накнаду штете и извршити своју обавезу преосталим предметом, а ако право избора има поверилац, он може дати накнаду штете и тражити преостали предмет.

Кад је уговором или законом предвиђено да поверилац може уместо дугованог предмета захтевати од дужника неки други одређени предмет, дужник је дужан предати му тај предмет ако поверилац то захтева.

Уосталом, за оваква факултативна потраживања важе, према намери уговарача и према приликама посла одговарајућа правила о факултативним и о алтернативним обавезама.

Обавеза је дељива ако се оно што се дугује може поделити и испунити у деловима који имају иста својства као и цео предмет, и ако оно том поделом не губи ништа од своје вредности, иначе обавеза је недељива.

Кад у некој дељивој обавези има више дужника, обавеза се дели међу њима на једнаке делове, ако није одређена друкчија подела, и сваки од њих одговара за свој део обавезе.

Кад у некој дељивој обавези има више поверилаца, потраживање се дели међу њима на једнаке делове, ако није што друго одређено, и сваки поверилац може захтевати само свој део потраживања.

Кад има више дужника у некој дељивој обавези насталој уговором у привреди, они одговарају повериоцу солидарно, осим ако су уговарачи изрично отклонили солидарну одговорност.

Кад на поверилачкој страни има више лица, она су солидарна само кад је солидарност уговорена или законом одређена.

Сваки солидарни поверилац има право захтевати од дужника испуњење целе обавезе, али кад један од њих буде намирен, обавеза престаје и према осталим повериоцима.

Дужник може испунити обавезу повериоцу кога сам изабере, све док неки поверилац не затражи испуњење.

Дужник може извршити пребијање своје обавезе са потраживањем које има према повериоцу који му захтева испуњење.

Пребијање са потраживањем које има према неком другом повериоцу, дужник може извршити само до висине дела солидарног потраживања које припада том повериоцу.

Отпуштањем дуга и преновом између дужника и једног повериоца смањује се солидарна обавеза за онолико колико износи део тог потраживања повериоца.

Поравнање које је закључио један од солидарних поверилаца са дужником нема дејства према осталим повериоцима, али ови имају право да прихвате то поравнање, изузев кад се оно односи само на део повериоца са којим је закључено.

Кад се у лицу једног солидарног повериоца сједини и својство дужника, сваки од осталих солидарних поверилаца може од њега захтевати само свој део потраживања.

Кад дужник дође у доцњу према једном солидарном повериоцу, он је у доцњи и према осталим повериоцима.

Доцња једног солидарног повериоца дејствује и према осталим повериоцима.

Признање дуга учињено једном повериоцу користи свим повериоцима.

Ако један поверилац прекине застаревање, или ако према њему не тече застаревање, то не користи осталим повериоцима и према њима застаревање тече и даље.

Одрицање од застарелости извршено према једном повериоцу користи и осталим повериоцима.

Сваки солидарни поверилац има право захтевати од повериоца који је примио испуњење од дужника да му преда део који му припада.

Ако из односа међу повериоцима не проистиче што друго, сваком солидарном повериоцу припада једнак део.

Поверилац може уговором закљученим са трећим пренети на овога своје потраживање, изузев оног чији је пренос забрањен законом или које је везано за личност повериоца, или које се по својој природи противи преношењу на другога.

Уговор о уступању нема дејство према дужнику, ако су он и поверилац уговорили да овај неће моћи пренети потраживање на другога или да га неће моћи пренети без дужниковог пристанка.

Са потраживањем прелазе на пријемника споредна права, као што су право првенствене наплате, хипотека, залога, права из уговора са јемцем, права на камату, уговорну казну и сл.

Ипак, уступилац може предати заложену ствар пријемнику само ако залогодавац пристане на то, иначе она остаје код уступиоца да је чува за рачун пријемника.

Претпоставља се да су доспеле, а неисплаћене камате уступљене са главним потраживањем.

За пренос потраживања није потребан пристанак дужника, али је уступилац дужан обавестити дужника о извршеном уступању.

Испуњење извршено уступиоцу пре обавештења о уступању пуноважно је и ослобађа дужника обавезе, али само ако није знао за уступање, иначе обавеза остаје и он је дужан да је испуни пријемнику.

Ако је поверилац уступио исто потраживање разним лицима, потраживање припада пријемнику о коме је уступилац прво обавестио дужника, односно који се први јавио дужнику.

Пријемник има према дужнику иста права која је уступилац имао према дужнику до уступања.

Дужник може истаћи пријемнику поред приговора које има према њему и оне приговоре које је могао истаћи уступиоцу до часа кад је сазнао за уступање.

Уступилац је дужан предати пријемнику обвезницу или другу исправу о дугу, ако их има, као и друге доказе о уступљеном потраживању и споредним правима.

Ако је уступилац пренео на пријемника само један део потраживања, он је дужан предати му оверен препис обвезнице или које друге исправе, којом се доказује постојање уступљеног потраживања.

Он је дужан издати му, на његов захтев, оверену потврду о уступању.

Кад је уступање извршено уговором са накнадом, уступилац одговара за постојање потраживања у часу кад је извршено уступање.

Уступилац одговара за наплативост уступљеног потраживања ако је то било уговорено, али само до висине онога што је примио од пријемника, као и за наплативост камата, трошкова око уступања и трошкова поступка против дужника.

Већа одговорност савесног уступиоца не може се уговорити.

Кад дужник уместо испуњења своје обавезе уступи повериоцу своје потраживање, или један његов део, закључењем уговора о уступању дужникова обавеза се гаси до износа уступљеног потраживања.

Али, кад дужник уступи своме повериоцу своје потраживање само ради наплаћивања, његова се обавеза гаси, односно смањује тек кад поверилац наплати уступљено потраживање.

У оба случаја пријемник је дужан предати уступиоцу све што је наплатио преко износа свог потраживања према уступиоцу.

У случају уступања ради наплаћивања дужник уступљеног потраживања може испунити своју обавезу и према уступиоцу, чак и кад је обавештен о уступању.

Кад је уступање извршено ради обезбеђења пријемниковог потраживања према уступиоцу, пријемник је дужан да се стара са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина о наплати уступљеног потраживања и да по извршеној наплати, пошто задржи колико је потребно за намирење сопственог потраживања према уступиоцу, овоме преда вишак.

Преузимањем дуга преузималац ступа на место пређашњег дужника, а овај се ослобађа обавезе.

Али, ако је у време повериочевог пристанка на уговор о преузимању дуга преузималац био презадужен, а поверилац то није знао нити је морао знати, пређашњи дужник не ослобађа се обавезе, а уговор о преузимању дуга има дејство уговора о приступању дугу.

Између преузимаоца и повериоца постоји иста обавеза која је дотле постојала између пређашњег дужника и повериоца.

Споредна права која су дотле постојала уз потраживање остају и даље, али јемства, као и залоге, које су дала трећа лица престају ако јемци и залогодавци не пристају да одговарају и за новог дужника.

Ако није што друго уговорено, преузималац не одговара за ненаплаћене камате које су доспеле до преузимања.

Преузималац може истаћи повериоцу све приговоре који проистичу из правног односа између пређашњег дужника и повериоца, из кога потиче преузети дуг, као и приговоре које преузималац има према повериоцу.

Преузималац не може истаћи повериоцу приговоре који потичу из његовог правног односа са пређашњим дужником, а који однос је био основ преузимања.

Ствар о којој је уговор мора бити у промету, те је ништав уговор о продаји ствари која је ван промета.

За продају ствари чији је промет ограничен важе посебни прописи.

Продаја се може односити и на будућу ствар.

Уговор о продаји нема правно дејство, ако је у часу његовог закључења ствар о којој је уговор била пропала.

Ако је у часу закључења уговора ствар била само делимично пропала, купац може раскинути уговор или остати при њему уз сразмерно снижење цене.

Али ће уговор остати на снази и купац ће имати само право на снижење цене ако делимична пропаст не смета постизању сврхе уговора, или ако за одређену ствар постоји такав обичај у правном промету.

Продаја туђе ствари обавезује уговараче, али купац који није знао или није морао знати да је ствар туђа, може, ако се услед тога не може остварити циљ уговора, раскинути уговор и тражити накнаду штете.