Porodični zakon

Majka deteta jeste žena koja ga je rodila.

Ako žena koja je rodila dete nije upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, njeno materinstvo može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

Pravo na utvrđivanje materinstva imaju dete i žena koja tvrdi da je majka deteta.

Materinstvo žene koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta – može biti osporeno.

Pravo na osporavanje materinstva imaju: dete, žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, žena koja tvrdi da je majka ako istom tužbom traži i utvrđivanje svog materinstva, te muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta.

Nije dopušteno osporavanje materinstva utvrđenog pravnosnažnom sudskom presudom.

Nije dopušteno osporavanje materinstva posle usvojenja deteta.

Nije dopušteno osporavanje materinstva posle smrti deteta.

Ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta.

Ocem deteta koje je rođeno u roku od 300 dana od dana prestanka braka smatra se muž majke deteta iz tog braka ako je brak prestao smrću muža i ako majka nije sklopila novi brak u tom roku.

Ocem deteta koje je rođeno u novom braku smatra se muž majke deteta iz tog braka.

Ocem deteta koje je rođeno van braka smatra se muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

Očinstvo može da prizna muškarac koji je navršio 16. godinu života i koji je sposoban za rasuđivanje.

Očinstvo se može priznati samo ako je dete živo u trenutku priznanja.

Izuzetno, priznanje očinstva proizvodi dejstvo iako je dato pre rođenja deteta, ako se dete živo rodi.

Sa priznanjem očinstva mora da se saglasi majka ako je navršila 16. godinu života i ako je sposobna za rasuđivanje.

Ako majka ne može dati saglasnost, dovoljna je saglasnost deteta, pod uslovom da je saglasnost data u skladu sa članom 49. stav 1. ovog zakona.

Sa priznanjem očinstva mora da se saglasi dete ako je navršilo 16. godinu života i ako je sposobno za rasuđivanje.

Ako dete ne može dati saglasnost, dovoljna je saglasnost majke.

Ako ni majka ni dete ne mogu dati saglasnost, saglasnost sa priznanjem očinstva daje staratelj deteta uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Izjava o priznanju očinstva može se dati pred matičarem, organom starateljstva, sudom ili javnim beležnikom.

Izjava o priznanju očinstva može se dati i u testamentu.

Ni izjava o priznanju očinstva, ni izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva – ne može se opozvati.

Ništave su i izjava o priznanju očinstva, i izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva, ako nisu bili ispunjeni uslovi za njihovu punovažnost predviđeni ovim zakonom.

Rušljive su i izjava o priznanju očinstva, i izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva, ako su date pod prinudom ili u zabludi.

Ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

Pravo na utvrđivanje očinstva imaju: dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta.

Očinstvo muškarca koji je upisan u matičnu knjigu rođenih kao otac deteta – može biti osporeno.

Pravo na osporavanje očinstva imaju: dete, majka, muž majke i muškarac koji tvrdi da je otac deteta ako istom tužbom traži i utvrđivanje svog očinstva.

Nije dopušteno osporavanje očinstva utvrđenog pravnosnažnom sudskom presudom.

Nije dopušteno osporavanje očinstva utvrđenog priznanjem onim licima koja su se saglasila sa priznanjem očinstva.

Nije dopušteno osporavanje očinstva posle usvojenja deteta.

Nije dopušteno osporavanje očinstva posle smrti deteta.

Majka deteta začetog uz biomedicinsku pomoć jeste žena koja ga je rodila.

Ako je dete začeto uz biomedicinsku pomoć darovanom jajnom ćelijom, materinstvo žene koja je darovala jajnu ćeliju ne može se utvrđivati.

Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra se muž majke, pod uslovom da je za postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak.

Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra se i vanbračni partner majke, pod uslovom da je za postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak.

Očinstvo muškarca koji se smatra ocem deteta u smislu st. 1. i 2. ovog člana ne može se osporavati.

Muškarac koji se smatra ocem deteta u smislu st. 1. i 2. ovog člana ima pravo na osporavanje očinstva samo ako dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja.

Ako je dete začeto uz biomedicinsku pomoć darovanim semenim ćelijama, očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije ne može se utvrđivati.

Dete, bez obzira na uzrast, ima pravo da zna ko su mu roditelji.

Pravo deteta da zna ko su mu roditelji može biti ograničeno samo ovim zakonom.

Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može izvršiti uvid u matičnu knjigu rođenih i u drugu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo.

Dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih.

Pravo deteta da živi sa roditeljima može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Sud može doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici.

Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti.

Dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi.

Pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici.

Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi.

Dete ima pravo da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom.

Dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj.

Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata.

Dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima.

Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati.

Dete koje nije navršilo 14. godinu života (mlađi maloletnik) može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja.

Dete koje je navršilo 14. godinu života (stariji maloletnik) može preduzimati, pored pravnih poslova iz stava 1. ovog člana, i sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, odnosno saglasnost organa starateljstva za pravne poslove iz člana 193. stav 3. ovog zakona.

Dete koje je navršilo 15. godinu života može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom.

Dete može preduzimati i druge pravne poslove kada je to predviđeno zakonom.

Dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja.

Dete ima pravo da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje svog mišljenja.

Mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta.

Dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Dete koje je navršilo 10. godinu života može se samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove, obratiti sudu ili organu uprave i zatražiti pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje mišljenja.

Sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere.

Dete je dužno da roditeljima pomaže u skladu sa svojim godinama i zrelošću.

Dete koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine dužno je da delimično podmiruje potrebe svog izdržavanja, odnosno izdržavanja roditelja i maloletnog brata odnosno sestre, pod uslovima određenim ovim zakonom.

Roditeljsko pravo izvedeno je iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

Roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu.

Staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Roditelji imaju pravo da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova.

Roditelji imaju pravo i dužnost da čuvaju i podižu dete tako što će se oni lično starati o njegovom životu i zdravlju.

Roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica.

Roditelji ne smeju ostavljati bez nadzora dete predškolskog uzrasta.

Roditelji mogu privremeno poveriti dete drugom licu samo ako to lice ispunjava uslove za staratelja.

Roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva.

Roditelji imaju dužnost da obezbede osnovno školovanje detetu, a o daljem obrazovanju deteta dužni su da se staraju prema svojim mogućnostima.

Roditelji imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje koje je u skladu sa njihovim verskim i etičkim uverenjima.

Roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta (zakonsko zastupanje).

Roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima u granicama poslovne i procesne sposobnosti deteta, osim ako nije drugačije određeno zakonom (voljno zastupanje).

Roditelji imaju pravo da preduzimaju pravne poslove kojima upravljaju i raspolažu prihodom koji je steklo dete mlađe od 15 godina.

Roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete pod uslovima određenim ovim zakonom.

Roditelji imaju pravo i dužnost da upravljaju i raspolažu imovinom deteta pod uslovima određenim ovim zakonom.

Roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život.

Roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno i kada ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskog prava roditelji deteta pismeno se saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednički, međusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu deteta.

Sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava jeste i sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta.

Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti.

Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada samo on živi sa detetom, a sud još nije doneo odluku o vršenju roditeljskog prava.

Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava.

Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a zaključili su sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, ali sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta.

Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.

Sporazumom o samostalnom vršenju roditeljskog prava prenosi se vršenje roditeljskog prava na onog roditelja kome je dete povereno.

Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo.

Pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti.

Preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo, a koje su mu stavljene u nadležnost ovim zakonom.

Korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava.

U obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva donosi odluke kojima:

U obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva pokreće i sudske postupke u skladu sa zakonom.

Roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava.

Roditelj zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava:

Roditelj grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

Sudska odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete.

Sudskom odlukom o potpunom lišenju roditeljskog prava može biti određena jedna ili više mera zaštite deteta od nasilja u porodici.

Roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava.

Sudska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava može lišiti roditelja jednog ili više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete.

Roditelj koji vrši roditeljsko pravo može biti lišen prava i dužnosti na čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i zastupanje deteta, te na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen prava na održavanje ličnih odnosa sa detetom i prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta.

Sudskom odlukom o delimičnom lišenju roditeljskog prava može biti određena jedna ili više mera zaštite deteta od nasilja u porodici.

Roditelju se može vratiti roditeljsko pravo kada prestanu razlozi zbog kojih je bio potpuno ili delimično lišen roditeljskog prava.

Roditeljsko pravo prestaje:

Roditeljsko pravo ne prestaje roditelju kada njegovo dete usvoji njegov supružnik.

Roditeljsko pravo se može produžiti i posle punoletstva deteta ako je dete zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava odnosno interesa ili ako svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese.

Produženo roditeljsko pravo može da prestane kada prestanu razlozi zbog kojih je roditeljsko pravo bilo produženo.

Pravnosnažna sudska odluka o lišenju i vraćanju roditeljskog prava, kao i odluka o produženju i prestanku produženog roditeljskog prava, upisuje se u matičnu knjigu rođenih.

Ako dete ima nepokretnosti, odluka iz stava 1. ovog člana upisuje se i u javni registar prava na nepokretnostima.

Za staratelja se postavlja lice koje ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj.

Za staratelja se prvenstveno postavljaju supružnik, srodnik ili hranitelj štićenika, osim ako interes štićenika ne nalaže drugačije.

Štićenik koji je navršio 10. godinu života i koji je sposoban za rasuđivanje ima pravo da predloži lice koje će mu biti postavljeno za staratelja.

Za staratelja se ne može postaviti:

Isto lice može se postaviti za staratelja više štićenika ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

Direktor ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika odnosno lice zaposleno u toj ustanovi može se postaviti za staratelja štićenika smeštenih u tu ustanovu ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

Organ starateljstva može odlučiti, ako je to u interesu štićenika, da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši neposredno.

Rešenjem o neposrednom vršenju poslova staratelja određuje se stručnjak organa starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja.

Poslove staratelja za čiju je punovažnost, kada ih staratelj obavlja, potrebno odobrenje organa starateljstva, stručnjak organa starateljstva može punovažno da obavi samo ako nije nosilac starateljskih upravnih ovlašćenja i pod uslovima i na način na koji ih obavlja staratelj.

Organ starateljstva može da zaključi pravni posao sa štićenikom o kome se neposredno stara samo uz saglasnost ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.

Organ starateljstva može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica.

Pod uslovima iz stava 1. ovog člana organ starateljstva dužan je da postavi privremenog staratelja:

Odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Organ starateljstva dužan je da bez odlaganja razreši staratelja ako utvrdi da je on iz bilo kog razloga prestao da obavlja dužnost, ili da zloupotrebljava prava odnosno grubo zanemaruje dužnosti staratelja, ili da je nastupila neka okolnost zbog koje on ne bi mogao biti postavljen za staratelja.

Organ starateljstva dužan je da razreši staratelja u roku od 30 dana od dana kada utvrdi da on obavlja dužnost staratelja nesavesno ili da bi za štićenika bilo korisnije da mu se za staratelja postavi drugo lice.

Organ starateljstva dužan je da razreši staratelja u roku od 60 dana od dana kada ovaj to zatraži.

Organ starateljstva dužan je da, prilikom razrešavanja jednog staratelja, blagovremeno sprovede postupak postavljanja novog staratelja.

Ako štićenik ima imovinu, popis i procenu vrednosti imovine štićenika vrši stalna komisija organa starateljstva.

Staratelj je dužan da se savesno stara o štićeniku.

Staranje o štićeniku obuhvata: staranje o ličnosti, zastupanje, pribavljanje sredstava za izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika.

Staratelj je dužan da se stara da čuvanje, podizanje, vaspitavanje i obrazovanje maloletnog štićenika što pre dovede do njegovog osposobljavanja za samostalan život.

Staratelj je dužan da se stara da se otklone razlozi zbog kojih je punoletni štićenik lišen poslovne sposobnosti te da se on što pre osposobi za samostalan život.

Staratelj je dužan da posećuje štićenika i neposredno se obaveštava o uslovima u kojima štićenik živi.

Staratelj je dužan da zastupa štićenika.

Štićenik ima jednaku poslovnu sposobnost kao dete pod roditeljskim staranjem.

Staratelj zastupa štićenika jednako kao što roditelj zastupa dete.

Staratelj može samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva:

Staratelj je dužan da preduzima sve potrebne mere kako bi pribavio sredstva za izdržavanje štićenika.

Sredstva za izdržavanje štićenika pribavljaju se iz:

Staratelj je dužan da upravlja imovinom štićenika koju ovaj nije stekao radom.

Staratelj je samostalan u obavljanju poslova redovnog upravljanja imovinom štićenika.

Staratelj može samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva obavljati poslove koji prelaze okvir redovnog upravljanja imovinom štićenika.

Staratelj raspolaže imovinom štićenika koju ovaj nije stekao radom.

Raspolaganje imovinom štićenika staratelj može preduzimati samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika.

Prihodi od imovine štićenika mogu se upotrebiti i za podmirenje opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva odnosno za plaćanje nagrade staratelju, a na osnovu odluke organa starateljstva.

Staratelj odgovara za štetu koju prouzrokuje štićeniku tokom obavljanja poslova starateljstva, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Krivica staratelja postoji kada je štetu prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom.

Za štetu iz stava 1. ovog člana solidarno odgovara i organ starateljstva.

Staratelj je dužan da organu starateljstva podnosi izveštaje i polaže račune o svom radu početkom svake kalendarske godine za prethodnu godinu (redovni izveštaj), kada organ starateljstva to zatraži (vanredni izveštaj), odnosno nakon prestanka starateljstva (završni izveštaj).

Staratelj je dužan da redovni izveštaj podnese do kraja meseca februara za prethodnu godinu, a vanredni odnosno završni izveštaj u roku od 15 dana od dana kada to zatraži organ starateljstva.

Izveštaj staratelja treba da sadrži podatke o ličnosti štićenika, o uslovima smeštaja, zdravlju, vaspitavanju i obrazovanju, kao i o svemu drugom što je od značaja za ličnost štićenika.

Izveštaj treba da sadrži i podatke o upravljanju i raspolaganju štićenikovom imovinom te štićenikovim prihodima i rashodima u proteklom periodu, kao i konačno stanje njegove imovine.

Način podnošenja izveštaja i polaganja računa propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Staratelj ima pravo na naknadu opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva.

Naknada troškova staratelju isplaćuje se prvenstveno iz štićenikovih prihoda, osim ako se time ne ugrožava štićenikovo izdržavanje.

Staratelj ima pravo na nagradu.

Nagrada staratelju isplaćuje se prvenstveno iz štićenikovih prihoda, osim ako se time ne ugrožava štićenikovo izdržavanje.

Uslove za naknadu troškova i nagradu staratelju propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu.

Imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.

Svaki supružnik samostalno upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom.

Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu.

Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu.

Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose.

Imovina stečena igrom na sreću u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja zajedničku imovinu, osim ako supružnik koji je ostvario dobitak ne dokaže da je u igru uložio posebnu imovinu.

Imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja zajedničku imovinu.

Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno.

Smatra se da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika.

Supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.

Ako je posle prestanka zajedničkog života u braku došlo do uvećanja vrednosti zajedničke imovine, svaki supružnik ima pravo na potraživanje u novcu odnosno pravo na udeo u uvećanoj vrednosti srazmerno svom doprinosu.

Smatra se da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima.

Smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud.

Deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka.

Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba).

Sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba).

Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki.

Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.

Veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku.

Veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine.

Pravo na deobu zajedničke imovine imaju: supružnici, naslednici umrlog supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja.

Stvari za ličnu upotrebu jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu bez uračunavanja u njegov udeo ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine i vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika.

Ako je vrednost stvari iz stava 1. ovog člana nesrazmerno velika, one pripadaju u isključivu svojinu supružniku sa uračunavanjem u njegov udeo.

Stvari namenjene detetu pripadaju u isključivu svojinu supružniku koji vrši roditeljsko pravo bez uračunavanja u njegov udeo.

Ako roditelji vrše roditeljsko pravo zajednički, nad stvarima namenjenim detetu imaju pravo zajedničke svojine.

Stvari za vršenje zanata ili zanimanja jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo.

Predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju od najmanje tri godine pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo.

Za sopstvene obaveze preuzete pre ili nakon sklapanja braka odgovara supružnik koji ih je preuzeo svojom posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini.

Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom.

Supružnik koji je iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu ima pravo na naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj imovini.

Supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).

Bračni ugovor zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.

Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.

Supružnici mogu zaključiti ugovor na osnovu koga će jedan od njih upravljati i raspolagati celokupnom zajedničkom imovinom ili nekim njenim delovima.

Ugovor iz stava 1. ovog člana može se odnositi: samo na upravljanje ili samo na raspolaganje ili samo na pojedine poslove upravljanja i raspolaganja.

Upravljanje obuhvata i raspolaganje u okviru redovnog poslovanja, osim ako nije drugačije ugovoreno.

Ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.

Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Ako brak prestane razvodom ili poništenjem, uobičajeni pokloni koje su supružnici učinili jedan drugome u toku trajanja zajedničkog života u braku ne vraćaju se.

Vraćaju se pokloni čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika, a koje su supružnici učinili jedan drugom u toku trajanja zajedničkog života u braku.

Pravo na povraćaj poklona nema supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za povraćaj poklona predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

Pokloni se vraćaju prema stanju u kome su se nalazili u trenutku prestanka zajedničkog života u braku.

Odredbama ovog dela zakona uređuju se posebni parnični postupci u vezi sa porodičnim odnosima.

Na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan je ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

U postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor.

Postupak iz stava 1. ovog člana sud će, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta.

Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu.

Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

U postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela.

U postupku u vezi sa porodičnim odnosima javnost je isključena.

Podaci iz sudskih spisa spadaju u službenu tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni.

O naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti.

Revizija je uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

U bračnom sporu mesno je nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični postupak.

Postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, kao i za poništenje i razvod braka (bračni spor), pokreće se tužbom.

Postupak za razvod braka pokreće se i predlogom za sporazumni razvod braka.

Tužbu za utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka mogu podneti supružnici, lica koja imaju pravni interes da bude utvrđeno postojanje ili nepostojanje braka i javni tužilac.

Tužbu za poništenje braka iz uzroka navedenih u čl. 31-33, članu 34. stav 1. i čl. 35. i 36. ovog zakona mogu podneti supružnici, lica koja imaju pravni interes da brak bude poništen i javni tužilac.

U slučajevima iz stava 1. ovog člana brak se može poništiti i posle njegovog prestanka.

Pravo na podizanje tužbe za poništenje ništavog braka ne zastareva.

U postupku za poništenje braka koji je sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka jednog supružnika, postojanje ranijeg braka dokazuje se izvodom iz matične knjige venčanih.

Ako tužilac postojanje ranijeg braka ne može dokazati izvodom iz matične knjige venčanih, sud će mu naložiti da u određenom roku pokrene parnicu radi utvrđivanja da raniji brak postoji, a ako on to ne učini, smatraće se da je tužba povučena.

Ako tuženi osporava punovažnost ranijeg braka koji je upisan u matičnu knjigu venčanih, sud će mu naložiti da u određenom roku pokrene parnicu za poništenje ranijeg braka, a ako on to ne učini, smatraće se da je od svoje tvrdnje odustao.

Sud će odbiti tužbeni zahtev za poništenje braka ako je raniji brak prestao do zaključenja glavne rasprave.

Supružnik koji je u vreme sklapanja braka bio maloletan može podneti tužbu za poništenje braka sklopljenog bez dozvole suda u roku od godinu dana od dana sticanja punoletstva.

Roditelji maloletnog supružnika, odnosno njegov staratelj, mogu podneti tužbu za poništenje braka sklopljenog bez dozvole suda do punoletstva maloletnog supružnika.

Tužba za poništenje rušljivog braka (prinuda i zabluda)

Supružnik koji je brak sklopio pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu za poništenje braka u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.

Tužba za poništenje rušljivog braka (nesposobnost za rasuđivanje)

Supružnik koji nije bio sposoban za rasuđivanje u trenutku sklapanja braka, a naknadno postane sposoban za rasuđivanje, može podneti tužbu za poništenje braka u roku od godinu dana od dana prestanka nesposobnosti za rasuđivanje, odnosno od dana pravnosnažnosti sudske odluke o vraćanju poslovne sposobnosti.

Pravo na tužbu za poništenje braka ne prelazi na naslednike supružnika.

Naslednici supružnika mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za poništenje braka.

Staratelj maloletnog ili poslovno nesposobnog supružnika može podneti tužbu za poništenje braka samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Tužbu za razvod braka mogu podneti oba supružnika.

Pravo na tužbu za razvod braka ne prelazi na naslednike supružnika.

Naslednici supružnika mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka.

Naslednici supružnika koji su pokrenuli bračni spor predlogom za sporazumni razvod braka mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka.

Staratelj poslovno nesposobnog supružnika može podneti tužbu za razvod braka samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Ako tužbu u bračnom sporu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u bračnom sporu.

Punomoćje mora da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podnošenje tužbe.

U bračnom sporu koji je pokrenut predlogom za sporazumni razvod braka supružnike ne može zastupati isti punomoćnik.

U bračnom sporu odricanje od tužbenog zahteva ima isto pravno dejstvo kao povlačenje tužbe.

U bračnom sporu tužilac može tužbu povući do zaključenja glavne rasprave bez pristanka tuženog, a sa pristankom tuženog dok postupak nije pravnosnažno završen.

Predlog za sporazumni razvod braka mogu povući jedan ili oba supružnika dok postupak nije pravnosnažno završen.

Ako je do povlačenja tužbe ili predloga u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana došlo posle donošenja prvostepene presude, sud će rešenjem utvrditi da je presuda bez pravnog dejstva i da se postupak obustavlja.

U bračnom sporu ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja.

U bračnom sporu stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje.

Sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava unosi se u izreku presude o razvodu braka ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu braka.

Sud je dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u bračnom sporu odlučiti o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u bračnom sporu odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.

Presuda kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu može se pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je sporazum o razvodu zaključen pod prinudom ili u zabludi.

Pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka.

Ako u toku bračnog spora umre jedan ili umru oba supružnika, prvostepeni sud će rešenjem utvrditi da se postupak obustavlja.

Odredba stava 1. ovog člana ne dira u pravo naslednika da nastave postupak u skladu sa čl. 218. i 220. ovog zakona.

Postupak posredovanja (u daljem tekstu: posredovanje) obuhvata postupak za pokušaj mirenja (u daljem tekstu: mirenje) i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (u daljem tekstu: nagodba).

Posredovanje se redovno sprovodi uz postupak u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog od supružnika.

Posredovanje u bračnom sporu se ne sprovodi:

Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud.

Uz poziv na ročište za posredovanje dostavlja se i tužba za poništenje ili razvod braka.

Sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvovati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo.

Po prijemu tužbe za poništenje ili razvod braka, sud zakazuje ročište za posredovanje koje se održava samo pred sudijom pojedincem.

Sudija koji rukovodi posredovanjem dužan je da preporuči supružnicima da se podvrgnu i psiho-socijalnom savetovanju.

Ako supružnici pristanu na psiho-socijalno savetovanje, sud će na njihov predlog, ili uz njihovu saglasnost, poveriti posredovanje nadležnom organu starateljstva, bračnom ili porodičnom savetovalištu, odnosno drugoj ustanovi koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.

Poveravanje se vrši dostavljanjem tužbe za poništenje ili razvod braka.

Mirenje se sprovodi samo u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za razvod braka.

Svrha mirenja jeste da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta i bez razvoda braka.

Na mirenje se pozivaju oba supružnika.

Punomoćnici ne mogu zastupati supružnike niti mogu prisustvovati mirenju.

Ako se supružnici pomire, smatraće se da je tužba za razvod braka povučena.

Ako se jedan ili oba supružnika, iako su uredno pozvani, ne odazovu pozivu za mirenje, smatraće se da mirenje nije uspelo i nastaviće se postupak nagodbe.

Ako ne dođe do pomirenja, u smislu stava 1. ovog člana, ali sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja proceni da ima izgleda da do pomirenja dođe, sa mirenjem se može nastaviti.

O mirenju sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja sastavlja zapisnik koji sadrži izjave supružnika o tome da su se pomirili odnosno da mirenje nije uspelo.

Ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužna je da o rezultatu mirenja obavesti sud kojem je podneta tužba za razvod braka i dostavi mu zapisnik o mirenju.

Sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužni su da mirenje sprovedu u roku od dva meseca od dana dostavljanja tužbe sudu odnosno ustanovi.

Ako ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja ne obavesti sud o rezultatima mirenja u roku od tri meseca od dana kada joj je dostavljena tužba za razvod braka, postupak mirenja će sprovesti sud.

Ročište za mirenje sud je dužan da zakaže tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada je istekao rok iz stava 2. ovog člana.

Nagodba se sprovodi u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za poništenje braka, odnosno tužbom za razvod braka a mirenje supružnika nije uspelo.

Svrha nagodbe jeste da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta nakon poništenja ili razvoda braka.

Sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja nastojaće da supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine.

Na nagodbu se pozivaju oba supružnika i njihovi punomoćnici.

Ako supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine, smatraće se da je nagodba uspela.

Ako supružnici postignu samo sporazum o vršenju roditeljskog prava ili samo sporazum o deobi zajedničke imovine, smatraće se da je nagodba delimično uspela.

Ako je nagodba uspela ili je delimično uspela, sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude o poništenju ili razvodu braka.

Ako je nagodba uspela ili je delimično uspela, sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava unosi se u izreku presude o poništenju ili razvodu braka ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Ako se jedan ili oba supružnika, iako su uredno pozvani, ne odazovu pozivu na nagodbu, smatraće se da nagodba nije uspela i nastaviće se postupak po tužbi za poništenje ili razvod braka.

Ako ne dođe do nagodbe, u smislu stava 1. ovog člana, ali sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja proceni da ima izgleda da se nagodba postigne, sa nagodbom se može nastaviti.

O nagodbi sud odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja sastavlja zapisnik koji sadrži sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine, odnosno izjave supružnika da nagodba nije uspela.

Ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužna je da o rezultatu nagodbe obavesti sud kojem je podneta tužba za poništenje ili razvod braka i dostavi mu zapisnik o nagodbi.

Sud je dužan da nagodbu sprovede u roku od dva meseca od dana kada je okončan postupak mirenja odnosno od dana kada je sudu dostavljena tužba za poništenje braka.

Ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužna je da nagodbu sprovede u roku od dva meseca od dana kada je okončan postupak mirenja odnosno od dana kada joj je dostavljena tužba za poništenje braka.

Ako ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja ne obavesti sud o rezultatima nagodbe u roku od tri meseca od dana kada je okončan postupak mirenja odnosno od dana kada joj je dostavljena tužba za poništenje braka, postupak nagodbe će sprovesti sud.

Ročište za nagodbu sud je dužan da zakaže tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada je istekao rok iz stava 3. ovog člana.

U sporu o materinstvu i očinstvu mesno je nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični postupak.

Postupak radi utvrđivanja i osporavanja materinstva (spor o materinstvu), radi utvrđivanja i osporavanja očinstva i radi poništenja priznanja očinstva (spor o očinstvu) pokreće se tužbom.

Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja materinstva bez obzira na rok.

Žena koja tvrdi da je majka deteta može podneti tužbu radi utvrđivanja svog materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Dete može podneti tužbu radi osporavanja materinstva bez obzira na rok.

Žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta može podneti tužbu radi osporavanja svog materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da ona nije rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Žena koja tvrdi da je majka deteta može podneti tužbu radi osporavanja materinstva ženi koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta može podneti tužbu radi osporavanja materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta nije rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na rok.

Majka može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da muškarac koga smatra ocem deteta nije priznao očinstvo, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi utvrđivanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da se sa njegovim priznanjem očinstva nisu saglasili majka, odnosno staratelj deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Dete može podneti tužbu radi osporavanja očinstva bez obzira na rok.

Majka može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je on otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Muškarac koji se smatra ocem deteta začetog uz biomedicinsku pomoć može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.

Tužbu radi poništenja izjave o priznanju očinstva, kao i izjave o saglasnosti sa priznanjem očinstva, iz uzroka navedenih u čl. 46–51. ovog zakona, mogu podneti lica koja su dala izjavu, lica koja imaju pravni interes da izjava bude poništena te javni tužilac.

Lice koje je izjavu o priznanju očinstva, kao i izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.

Pravo na tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu ne prelazi na naslednike.

Naslednici tužioca mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno radi poništenja priznanja očinstva.

Staratelj maloletnog ili poslovno nesposobnog tužioca može podneti tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

Ako tuženi u sporu o materinstvu i očinstvu nije više živ, tužba se podnosi protiv njegovih naslednika.

Ako tuženi nema drugih naslednika, tužba se podnosi protiv Republike Srbije kao naslednika.

Stranke u sporu radi utvrđivanja materinstva jesu dete i žena koja tvrdi da je majka deteta.

Stranke u sporu radi osporavanja materinstva jesu: dete, žena koja tvrdi da je majka deteta, žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta i muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari).

Stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koga majka smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari).

Stranke u sporu radi osporavanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem i muškarac koji tvrdi da je otac deteta (nužni i jedinstveni suparničari).

Stranke u sporu radi poništenja priznanja očinstva jesu: lice koje je dalo izjavu o priznanju očinstva, lice koje je dalo izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, a lice koje ima pravni interes da izjava bude poništena samo ako se radi o uslovima za ništavost priznanja (nužni i jedinstveni suparničari).

Ako tužbom u sporu o materinstvu i očinstvu nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac.

Ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sva lica koja moraju biti stranke u postupku ili se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, smatraće se da je tužba povučena, a ako tužba bude vraćena sudu bez ispravke, sud će je odbaciti.

Ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu.

Punomoćje treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe.

U sporu o materinstvu i očinstvu ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja.

U sporu o materinstvu i očinstvu stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje.

Ako u toku spora o materinstvu i očinstvu umru tužilac ili tuženi, prvostepeni sud će rešenjem utvrditi da se postupak obustavlja.

Odredba stava 1. ovog člana ne dira u pravo naslednika da nastave postupak u skladu sa članom 254. stav 2. ovog zakona.

Sud je dužan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odluči o vršenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odlučiti i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.

4. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava

Dete može podneti tužbu u sporu za zaštitu svog prava i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava pred sudom opšte mesne nadležnosti ili pred sudom na čijem području ono ima prebivalište, odnosno boravište.

Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava pokreće se tužbom.

Tužbu za zaštitu prava deteta mogu podneti: dete, roditelji deteta, javni tužilac i organ starateljstva.

Tužba za zaštitu prava deteta može se podneti u pogledu svih prava koja su detetu priznata ovim zakonom a nisu zaštićena nekim drugim postupkom.

Pravo i dužnost da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta imaju sve dečje, zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani.

Tužbu za vršenje roditeljskog prava mogu podneti: dete, roditelji deteta i organ starateljstva.

Tužbu za lišenje roditeljskog prava mogu podneti: dete, drugi roditelj, javni tužilac i organ starateljstva.

Tužbu za vraćanje roditeljskog prava može podneti, pored lica iz stava 2. ovog člana, i roditelj koji je bio lišen roditeljskog prava.

Pravo i dužnost da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o razlozima za lišenje roditeljskog prava imaju sve dečje, zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani.

Ako između deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi, dete zastupa kolizijski staratelj.

Dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može samo odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove zatražiti od organa starateljstva da mu postavi kolizijskog staratelja.

Dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može samo odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove zatražiti od suda da mu postavi privremenog zastupnika zbog postojanja suprotnih interesa između njega i njegovog zakonskog zastupnika.

U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Ako sud proceni da u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava dete kao stranka nije zastupano na odgovarajući način, dužan je da detetu postavi privremenog zastupnika.

Ako sud utvrdi da je u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, dužan je:

osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.

Ako kolizijski staratelj ili privremeni zastupnik utvrdi da u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava on zastupa dete koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje, dužan je:

osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.

Odredbe čl. 265–267. ovog zakona primenjuju se i u drugim sudskim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima ako se ti postupci odnose i na prava deteta.

Odredbe čl. 265–267. ovog zakona dužni su da primenjuju i organi koji vode druge postupke ako se ti postupci odnose i na prava deteta.

Postupak za zaštitu prava deteta i postupak za lišenje roditeljskog prava naročito su hitni.

Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu.

Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

Pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja.

U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje.

Sporazum roditelja o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava unosi se u izreku presude o vršenju roditeljskog prava ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud.

Kada sud donese odluku o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, a dete se ne nalazi kod roditelja koji treba da vrši roditeljsko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo.

Sud može presudom u sporu za zaštitu prava deteta odlučiti i o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u sporu za vršenje roditeljskog prava odlučiti i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava.

Sud može presudom u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.

U sporu za poništenje usvojenja mesno je nadležan sud na čijem se području nalazi organ starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje.

Tužbu za poništenje usvojenja iz razloga navedenih u čl. 89–103. ovog zakona mogu podneti usvojitelji, usvojenik, roditelji odnosno staratelj usvojenika, lica koja imaju pravni interes da usvojenje bude poništeno, kao i javni tužilac.

Lice koje je izjavu o saglasnosti za usvojenje dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu za poništenje usvojenja u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.

Presudu o poništenju usvojenja sud dostavlja organu starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje.

Na osnovu presude iz stava 1. ovog člana organ starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje donosi rešenje o poništenju rešenja o novom upisu rođenja usvojenika.

Na osnovu rešenja iz stava 2. ovog člana osnažuje se prvi upis rođenja usvojenika.

U sporu za izdržavanje mesno je nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični postupak.

Postupak u sporu za izdržavanje pokreće se tužbom.

Tužbu za izdržavanje može podneti lice koje se u smislu ovog zakona smatra poveriocem odnosno dužnikom izdržavanja.

Tužbu za izdržavanje deteta može podneti i organ starateljstva.

Tužba za izdržavanje supružnika može se podneti tokom trajanja braka, odnosno tokom trajanja zajednice života vanbračnih partnera.

Tužba za izdržavanje supružnika može se podneti najkasnije do zaključenja glavne rasprave u bračnom sporu.

Izuzetno, bivši supružnik koji iz opravdanih razloga nije podneo tužbu za izdržavanje u bračnom sporu može je podneti najkasnije u roku od godinu dana od dana prestanka braka, odnosno od dana kada mu je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.

U slučaju iz stava 3. ovog člana, tužbeni zahtev može biti usvojen samo ako su uslovi od kojih zavisi pravo na izdržavanje postojali u vreme prestanka braka i još uvek postoje u vreme zaključenja glavne rasprave u sporu za izdržavanje.

Tužba za izdržavanje vanbračnog partnera može se podneti u roku od godinu dana od dana prestanka zajednice života vanbračnih partnera, odnosno od dana kada je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.

Postupak u sporu za izdržavanje naročito je hitan.

Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu.

Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje.

Presudu o izdržavanju sud je dužan da odmah dostavi organu starateljstva na čijoj teritoriji poverilac izdržavanja ima prebivalište odnosno boravište.

Organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju o izdržavanim licima.

Način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

U sporu za zaštitu od nasilja u porodici mesno je nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti, i sud na čijem području ima prebivalište, odnosno boravište član porodice prema kome je nasilje izvršeno.

Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom.

Tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu podneti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva.

Tužbu za prestanak mere zaštite od nasilja u porodici može podneti član porodice protiv koga je mera određena.

Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito je hitan.

Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu.

Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

Ako organ starateljstva nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, sud može zatražiti od organa starateljstva da pruži pomoć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere.

Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici.

Sud može odrediti i meru zaštite od nasilja u porodici koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita.

Žalba ne zadržava izvršenje presude o određivanju ili produženju mere zaštite od nasilja u porodici.

Presudu u sporu za zaštitu od nasilja u porodici sud je dužan da odmah dostavi kako organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište član porodice prema kome je nasilje izvršeno, tako i organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište član porodice protiv koga je mera zaštite određena.

Organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju kako o licima prema kojima je nasilje izvršeno, tako i o licima protiv kojih je određena mera zaštite.

Način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Odredbama ovog dela zakona uređuju se posebni upravni postupci u vezi sa porodičnim odnosima.

Na postupak organa uprave koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

U postupku pred organom starateljstva primenjuju se i metode stručnog socijalnog rada i socijalne zaštite.

Budući supružnici podnose usmeni ili pismeni zahtev za sklapanje braka matičaru opštine u kojoj žele da sklope brak.

O usmenom zahtevu budućih supružnika matičar sačinjava zapisnik.

Budući supružnici uz zahtev za sklapanje braka podnose izvod iz matične knjige rođenih za svakog od njih, a po potrebi i dokaz o sprovedenom postupku davanja dozvole za sklapanje braka.

Ako je budući supružnik ranije bio u braku, podneće dokaz da je prethodni brak prestao ukoliko ova činjenica nije upisana u matičnu knjigu rođenih.

Matičar utvrđuje, na osnovu izjava budućih supružnika, priloženih isprava i na drugi način, da li su ispunjeni svi uslovi za punovažnost braka predviđeni ovim zakonom.

Matičar će usmeno saopštiti podnosiocima zahteva da ne mogu sklopiti brak ako utvrdi da nisu ispunjeni svi uslovi za punovažnost braka predviđeni ovim zakonom.

Na njihovo traženje matičar je dužan da u roku od osam dana donese pismeno rešenje o odbijanju zahteva za sklapanje braka.

Žalbu protiv rešenja o odbijanju zahteva za sklapanje braka podnosioci zahteva mogu izjaviti ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Matičar određuje dan sklapanja braka u sporazumu sa budućim supružnicima kada utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za punovažnost braka predviđeni ovim zakonom.

Matičar sa budućim supružnicima obavlja razgovor bez prisustva javnosti u kojem je dužan da ih upozna sa pravnim posledicama koje nastupaju sklapanjem braka.

Matičar će preporučiti budućim supružnicima da se do dana sklapanja braka uzajamno obaveste o stanju svog zdravlja, a po potrebi i da posete odgovarajuću medicinsku ustanovu, kako bi dobili potpunu informaciju o svim podacima koji se tiču njihovog zdravlja, dijagnoze i prognoze bolesti, lečenju i rezultatima lečenja.

Matičar će posebno preporučiti budućim supružnicima da se upoznaju sa mogućnostima i prednostima planiranja porodice.

Matičar će preporučiti budućim supružnicima da posete bračno ili porodično savetovalište i da se upoznaju sa važnošću održavanja skladnih bračnih i porodičnih odnosa.

Matičar će preporučiti budućim supružnicima da se sporazumeju o prezimenu.

Ako se podnosioci zahteva ne pojave u dogovoreno vreme, a izostanak ne opravdaju, matičar će konstatovati da su odustali od sklapanja braka.

Brak se sklapa javno, na svečan način, u prostoriji posebno predviđenoj za tu namenu.

Prostorija predviđena za sklapanje braka mora biti prigodno uređena i u njoj mora biti istaknuta zastava Republike Srbije, a matičar preko grudi mora nositi lentu u bojama zastave Republike Srbije.

Matičar može, izuzetno, dozvoliti da se brak sklopi i na drugom mestu, ako za to postoje naročito opravdani razlozi, ako se obezbede uslovi u pogledu svečanog izgleda prostorije i ako se time ne vređa dostojanstvo čina sklapanja braka.

Sklapanju braka prisustvuju budući supružnici, dva svedoka i matičar.

Svedok prilikom sklapanja braka može biti svako poslovno sposobno lice.

Opštinska uprava može, izuzetno, rešenjem dozvoliti da se brak sklopi u prisustvu jednog budućeg supružnika i punomoćnika drugog budućeg supružnika ako za to postoje naročito opravdani razlozi.

Punomoćje za sklapanje braka mora biti overeno i izdato samo radi sklapanja braka.

Punomoćje treba da sadrži lične podatke o vlastodavcu, punomoćniku i budućem supružniku koji će prisustvovati sklapanju braka, kao i datum overe punomoćja.

Punomoćje važi 90 dana od dana overavanja.

Žalbu protiv rešenja o odbijanju zahteva za sklapanje braka preko punomoćnika podnosioci zahteva mogu izjaviti ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Sklapanje braka počinje utvrđivanjem identiteta budućih supružnika i izveštajem matičara da su oni pristupili sklapanju braka te da su za punovažnost njihovog braka ispunjeni svi uslovi predviđeni ovim zakonom.

Ako se brak sklapa preko punomoćnika, matičar će pročitati priloženo punomoćje.

Kada matičar utvrdi da na njegov izveštaj nema prigovora, na prigodan način će upoznati buduće supružnike sa pravima i dužnostima u braku, a zatim će svakog od njih pojedinačno upitati da li slobodno pristaje da sklopi brak sa onim drugim.

Posle datih potvrdnih izjava volje budućih supružnika matičar proglašava da je brak sklopljen.

Posle proglašenja da je brak sklopljen matičar će upitati supružnike kako glasi njihov sporazum o prezimenu.

Sklopljeni brak matičar upisuje u matičnu knjigu venčanih i u matičnu knjigu rođenih za oba supružnika.

Upis braka u matičnu knjigu venčanih potpisuju supružnici svojim imenom i novim prezimenom, punomoćnik svojim imenom i prezimenom pored ličnog imena supružnika koga zastupa, svedoci i matičar.

Posle potpisivanja matičar uručuje supružnicima izvod iz matične knjige venčanih.

NAPOMENA IZDAVAČA: Prestaje da važi član 303. st. 2. i 3. Zakona danom početka primene Zakona o Matičnom registru ("Službeni glasnik RS", broj 109/2025), odnosno 12. decembra 2028. godine (vidi član 96. Zakona - 109/2025-252).

Ako je mesto rođenja supružnika različito od mesta sklapanja braka, matičar dostavlja izveštaj o sklopljenom braku nadležnom matičaru.

Ako je brak sklopio strani državljanin, matičar će izvod iz matične knjige venčanih dostaviti ministarstvu nadležnom za pravosuđe, koje će o sklopljenom braku obavestiti nadležno inostrano diplomatsko-konzularno predstavništvo u našoj zemlji.

Matičar će, u slučaju iz stava 2. ovog člana, uz izvod iz matične knjige venčanih dostaviti i podatke o mestu prebivališta stranog državljanina u inostranstvu.

Izjava o priznanju očinstva daje se, po pravilu, matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete i o njoj se sastavlja zapisnik.

Ako je izjava o priznanju očinstva data matičaru koji nije nadležan, kao i ako je izjava data pred organom starateljstva ili sudom, organ pred kojim je priznato očinstvo dužan je da bez odlaganja zapisnik ili ispravu koja sadrži izjavu o priznanju očinstva dostavi matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete.

Izjava o priznanju očinstva ne može se dati preko zakonskog zastupnika ili punomoćnika.

Kada primi izjavu o priznanju očinstva, matičar je dužan da pozove majku i dete, odnosno majku ili dete, odnosno staratelja deteta, da u roku od 30 dana daju izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva.

Ako je majka u prijavi rođenja deteta navela da ocem deteta smatra muškarca koji je kasnije priznao očinstvo, neće se tražiti njena saglasnost u smislu stava 1. ovog člana.

Ako majka i dete, odnosno majka ili dete, odnosno staratelj deteta, u roku od 30 dana od dana prijema poziva iz člana 306. stav 1. ovog zakona ne daju nikakvu izjavu ili izjave da odbijaju davanje saglasnosti sa priznanjem očinstva, matičar je dužan da muškarca koji je priznao očinstvo pouči o njegovom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.

Kada majka prijavljuje rođenje deteta van braka, matičar je dužan da je pouči o njenom pravu da imenuje muškarca koga smatra ocem deteta.

Ako majka imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, matičar je dužan da pozove tog muškarca da u roku od 30 dana dâ izjavu o priznanju očinstva.

Ako muškarac koga je majka imenovala ocem deteta u roku od 30 dana ne dâ nikakvu izjavu ili izjavi da on nije otac deteta, matičar je dužan da majku pouči o njenom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.

Matičar utvrđuje, na osnovu izjava stranaka, priloženih isprava i na drugi način, da li su ispunjeni svi uslovi za upis priznanja očinstva u matičnu knjigu rođenih.

Matičar će usmeno saopštiti majci da muškarac za koga je ona navela da ga smatra ocem deteta nije priznao očinstvo i o tome će sačiniti službenu belešku.

Matičar će usmeno saopštiti muškarcu koji je priznao očinstvo da nisu ispunjeni svi uslovi predviđeni ovim zakonom za upis priznanja očinstva u matičnu knjigu rođenih i o tome će sačiniti službenu belešku.

Kada utvrdi da su ispunjeni svi uslovi predviđeni ovim zakonom, matičar će upisati priznanje očinstva u matičnu knjigu rođenih.

Priznanje očinstva upisuje matičar koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete.

Posle upisa priznanja očinstva matičar uručuje ocu izvod iz matične knjige rođenih za dete.

Postupak zasnivanja usvojenja mogu pokrenuti organ starateljstva po službenoj dužnosti, budući usvojitelji i roditelji odnosno staratelj deteta.

Budući usvojitelji podnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja organu starateljstva na čijem području oni imaju zajedničko prebivalište, odnosno boravište.

Strani državljani podnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja preko ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.

Budući usvojitelji uz zahtev za zasnivanje usvojenja podnose izvod iz matične knjige rođenih za svakog od njih, kao i druge dokaze o svojoj podobnosti da usvoje dete (opšta podobnost usvojitelja).

Roditelj ili staratelj deteta podnosi pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja organu starateljstva na čijem području dete ima prebivalište, odnosno boravište.

Roditelj ili staratelj deteta uz zahtev za zasnivanje usvojenja podnosi izvod iz matične knjige rođenih za dete, kao i druge dokaze o podobnosti deteta da bude usvojeno (opšta podobnost usvojenika).

Kada primi zahtev roditelja za zasnivanje usvojenja, organ starateljstva dužan je da mu preporuči da se podvrgne psiho-socijalnom savetovanju u organu starateljstva, porodičnom savetovalištu ili u drugoj ustanovi koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.

U primerenom roku nakon što je roditelju preporučeno psiho-socijalno savetovanje, organ starateljstva će pozvati roditelja i dete koje je navršilo 10. godinu života da pred njim daju pismene izjave o saglasnosti za usvojenje.

Nakon što roditelj da pismenu izjavu o saglasnosti za usvojenje, organ starateljstva je dužan da detetu postavi privremenog staratelja koji će ga zastupati u postupku zasnivanja usvojenja.

Organ starateljstva utvrđuje da li su budući usvojitelji podobni da usvoje dete (opšta podobnost usvojitelja) i da li je dete podobno da bude usvojeno (opšta podobnost usvojenika) na osnovu izjava budućih usvojitelja, roditelja ili staratelja deteta, samog deteta, na osnovu priloženih isprava i na drugi način.

Odluka o opštoj podobnosti donosi se na osnovu nalaza i stručnog mišljenja psihologa, pedagoga, socijalnog radnika, pravnika i lekara.

Nalaz i mišljenje iz stava 2. ovog člana daju stručnjaci organa starateljstva.

Organ starateljstva može zatražiti nalaz i mišljenje i od stručnjaka porodičnih savetovališta ili drugih ustanova specijalizovanih za posredovanje u porodičnim odnosima, kao i od zdravstvenih ustanova.

Organ starateljstva donosi pismeno rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja ako utvrdi da podnosioci zahteva nisu podobni za usvojitelje (opšta podobnost usvojitelja), odnosno da dete nije podobno da bude usvojeno (opšta podobnost usvojenika).

Organ starateljstva dužan je da rešenje iz stava 1. ovog člana donese u roku od 60 dana od dana predaje urednog zahteva.

Žalbu protiv rešenja o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja podnosioci zahteva mogu izjaviti ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Kada utvrdi da su budući usvojitelji podobni da usvoje dete (opšta podobnost usvojitelja), odnosno da je dete podobno da bude usvojeno (opšta podobnost usvojenika), organ starateljstva dužan je da podatke o budućim usvojiteljima odnosno budućem usvojeniku odmah unese u Jedinstveni lični registar usvojenja.

Jedinstveni lični registar usvojenja vodi ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.

Jedinstveni lični registar usvojenja sadrži evidenciju podataka o budućim usvojiteljima za koje je utvrđeno da su podobni da usvoje dete (opšta podobnost usvojitelja) i deci za koju je utvrđeno da su podobna da budu usvojena (opšta podobnost usvojenika).

Način vođenja Jedinstvenog ličnog registra usvojenja propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Organ starateljstva koji je utvrdio opštu podobnost usvojenika bira buduće usvojitelje na osnovu evidencije iz Jedinstvenog ličnog registra usvojenja i o tome donosi poseban zaključak.

Izbor budućih usvojitelja ne vrši se ako dete usvaja supružnik ili vanbračni partner roditelja deteta, odnosno ako usvojeno dete usvaja supružnik ili vanbračni partner usvojitelja deteta.

Izbor budućih usvojitelja ne vrši se ako usvojitelji i roditelj odnosno staratelj deteta sporazumno izvrše izbor i ako organ starateljstva proceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta.

Organ starateljstva koji je izabrao buduće usvojitelje dužan je da im uputi dete radi uzajamnog prilagođavanja, osim ako je usvojitelj strani državljanin.

Period prilagođavanja ne može trajati duže od šest meseci.

Organ starateljstva dužan je da nadzire uspešnost uzajamnog prilagođavanja budućih usvojitelja i deteta te da o svojim ocenama sastavlja službene beleške (posebna podobnost usvojitelja i usvojenika).

Organ starateljstva donosi pismeno rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja ako utvrdi da uzajamno prilagođavanje nije bilo uspešno.

Žalbu protiv rešenja o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja podnosioci zahteva mogu izjaviti ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Organ starateljstva koji je izabrao buduće usvojitelje donosi pismeno rešenje o usvojenju:

Usvojenje je zasnovano danom donošenja rešenja o usvojenju.

Službeno lice organa starateljstva sa budućim usvojiteljima obavlja razgovor bez prisustva javnosti u kojem je dužno da ih upozna sa pravnim posledicama koje nastupaju zasnivanjem usvojenja.

Službeno lice organa starateljstva može obaviti razgovor i sa detetom, ako je to u skladu sa godinama i zrelošću deteta, u kojem će ga podrobno obavestiti o predstojećem usvojenju.

Službeno lice organa starateljstva preporučiće budućim usvojiteljima da detetu saopšte istinu o njegovom poreklu što je pre moguće.

Službeno lice organa starateljstva dužno je da preporuči budućim usvojiteljima da se podvrgnu i psiho-socijalnom savetovanju u organu starateljstva, porodičnom savetovalištu ili u drugoj ustanovi koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.

U postupku zasnivanja usvojenja javnost je isključena.

Podaci iz evidencije i dokumentacije o usvojenju spadaju u službenu tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni.

Rešenje o usvojenju uručuje se na svečan način lično usvojiteljima i staratelju usvojenika.

Uručivanju rešenja iz stava 1. ovog člana može prisustvovati i dete ako je to u skladu sa njegovim godinama i zrelošću.

Na osnovu rešenja o usvojenju organ starateljstva donosi rešenje o novom upisu rođenja usvojenika.

Rešenjem o novom upisu rođenja usvojenika podaci o roditeljima zamenjuju se podacima o usvojiteljima.

Rešenje iz stava 1. ovog člana konačno je i njime se poništava raniji upis rođenja usvojenika.

Rešenje o novom upisu rođenja usvojenika dostavlja se bez odlaganja matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete.

Posle novog upisa rođenja usvojenika pravo uvida u matičnu knjigu rođenih za dete imaju samo dete i usvojitelji deteta.

Pre nego što dozvoli detetu uvid u matičnu knjigu rođenih, matičar je dužan da uputi dete na psiho-socijalno savetovanje u organ starateljstva, porodično savetovalište ili u drugu ustanovu koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.

Organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju o usvojenoj deci.

Način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

U postupku zasnivanja hraniteljstva shodno se primenjuju odredbe čl. 311–315, čl. 320. i 321. i čl. 323. i 324. ovog zakona o postupku zasnivanja usvojenja.

Način vođenja evidencije i dokumentacije o hraniteljstvu propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Postupak stavljanja pod starateljstvo pokreće organ starateljstva po službenoj dužnosti.

Inicijativu za pokretanje postupka stavljanja pod starateljstvo mogu da podnesu zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani.

U postupku stavljanja pod starateljstvo mesno je nadležan organ starateljstva prema mestu prebivališta, odnosno boravišta štićenika.

Mesna nadležnost za štićenika kome se ne mogu utvrditi ni prebivalište ni boravište određuje se prema mestu gde je štićenik nađen.

U postupku stavljanja pod starateljstvo javnost je isključena.

Podaci iz evidencije i dokumentacije o stavljanju pod starateljstvo spadaju u službenu tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni.

Postupak stavljanja pod starateljstvo jeste hitan.

Privremeni zaključak o obezbeđenju smeštaja štićenika organ starateljstva dužan je da donese u roku od 24 sata od trenutka kada je obavešten o postojanju potrebe za starateljstvom.

Ako štićenik ima imovinu, organ starateljstva dužan je da izvrši popis imovine štićenika najkasnije u roku od osam dana od dana kada je obavešten o postojanju potrebe za starateljstvom.

Rešenje o stavljanju pod starateljstvo organ starateljstva dužan je da donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je obavešten o postojanju potrebe za starateljstvom nad maloletnim detetom odnosno od dana prijema sudske odluke o lišenju poslovne sposobnosti punoletnog lica.

Organ starateljstva donosi rešenje o stavljanju pod starateljstvo ako utvrdi da za to postoje zakonski razlozi i uručuje ga staratelju bez odlaganja.

Ako štićenik ima imovinu, staratelju se uručuje i izveštaj stalne komisije za popis i procenu vrednosti imovine štićenika, a sama imovina predaje mu se na upravljanje i raspolaganje.

Rešenjem o stavljanju pod starateljstvo određuju se prava i dužnosti staratelja.

Uručivanjem rešenja o stavljanju pod starateljstvo smatra se da je staratelj upoznat sa svojim pravima i dužnostima (uvođenje staratelja u dužnost).

Žalbu protiv rešenja o stavljanju pod starateljstvo može izjaviti staratelj, odnosno lice koje ima pravni interes, ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Organ starateljstva donosi rešenje o postavljenju novog staratelja ako utvrdi da je prethodno postavljeni staratelj razrešen dužnosti ili je umro.

Na rešenje iz stava 1. ovog člana primenjuju se odredbe člana 333. ovog zakona.

Pritužbu na rad staratelja organu starateljstva mogu podneti štićenik koji je sposoban za rasuđivanje i lice koje ima pravni interes.

Organ starateljstva dužan je da na pritužbu iz stava 1. ovog člana odgovori u roku od 15 dana od dana kada je pritužba primljena u organu starateljstva.

Organ starateljstva donosi rešenje o razrešenju staratelja ako utvrdi da za to postoje zakonski razlozi i uručuje ga staratelju bez odlaganja.

Žalbu protiv rešenja o razrešenju staratelja može izjaviti staratelj, odnosno lice koje ima pravni interes, ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Primopredaja između ranijeg i novog staratelja obavlja se po pravilima o stavljanju pod starateljstvo iz člana 333. ovog zakona.

Organ starateljstva donosi rešenje o prestanku starateljstva ako utvrdi da za to postoje zakonski razlozi i uručuje ga bez odlaganja staratelju i štićeniku.

Žalbu protiv rešenja o prestanku starateljstva mogu izjaviti staratelj i štićenik koji je sposoban za rasuđivanje, odnosno lice koje ima pravni interes, ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Pritužbu na rad organa starateljstva mogu podneti staratelj, štićenik koji je sposoban za rasuđivanje i lice koje ima pravni interes.

Pritužba se podnosi ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu.

Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu dužno je da odgovori na pritužbu iz stava 1. ovog člana u roku od 30 dana od dana prijema pritužbe.

Konačno rešenje o stavljanju pod starateljstvo odnosno konačno rešenje o prestanku starateljstva dostavlja se bez odlaganja matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za štićenika.

Ako štićenik ima nepokretnosti, rešenje iz stava 1. ovog člana upisuje se i u javni registar prava na nepokretnostima.

Organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju o štićenicima.

Način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

Organ starateljstva vodi i druge postupke, u skladu sa zakonom.

Organ starateljstva rešenjem odlučuje o merama preventivnog ili korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava odnosno o određivanju i promeni ličnog imena deteta.

Žalbu protiv rešenja iz stava 2. ovog člana mogu izjaviti roditelji deteta ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.