Породични закон

Мајка детета јесте жена која га је родила.

Ако жена која је родила дете није уписана у матичну књигу рођених као мајка детета, њено материнство може бити утврђено правноснажном судском пресудом.

Право на утврђивање материнства имају дете и жена која тврди да је мајка детета.

Материнство жене која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета – може бити оспорено.

Право на оспоравање материнства имају: дете, жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета, жена која тврди да је мајка ако истом тужбом тражи и утврђивање свог материнства, те мушкарац који се по овом закону сматра оцем детета.

Није допуштено оспоравање материнства утврђеног правноснажном судском пресудом.

Није допуштено оспоравање материнства после усвојења детета.

Није допуштено оспоравање материнства после смрти детета.

Оцем детета које је рођено у браку сматра се муж мајке детета.

Оцем детета које је рођено у року од 300 дана од дана престанка брака сматра се муж мајке детета из тог брака ако је брак престао смрћу мужа и ако мајка није склопила нови брак у том року.

Оцем детета које је рођено у новом браку сматра се муж мајке детета из тог брака.

Оцем детета које је рођено ван брака сматра се мушкарац чије је очинство утврђено признањем, односно чије је очинство утврђено правноснажном судском пресудом.

Очинство може да призна мушкарац који је навршио 16. годину живота и који је способан за расуђивање.

Очинство се може признати само ако је дете живо у тренутку признања.

Изузетно, признање очинства производи дејство иако је дато пре рођења детета, ако се дете живо роди.

Са признањем очинства мора да се сагласи мајка ако је навршила 16. годину живота и ако је способна за расуђивање.

Ако мајка не може дати сагласност, довољна је сагласност детета, под условом да је сагласност дата у складу са чланом 49. став 1. овог закона.

Са признањем очинства мора да се сагласи дете ако је навршило 16. годину живота и ако је способно за расуђивање.

Ако дете не може дати сагласност, довољна је сагласност мајке.

Ако ни мајка ни дете не могу дати сагласност, сагласност са признањем очинства даје старатељ детета уз претходну сагласност органа старатељства.

Изјава о признању очинства може се дати пред матичарем, органом старатељства, судом или јавним бележником.

Изјава о признању очинства може се дати и у тестаменту.

Ни изјава о признању очинства, ни изјава о сагласности са признањем очинства – не може се опозвати.

Ништаве су и изјава о признању очинства, и изјава о сагласности са признањем очинства, ако нису били испуњени услови за њихову пуноважност предвиђени овим законом.

Рушљиве су и изјава о признању очинства, и изјава о сагласности са признањем очинства, ако су дате под принудом или у заблуди.

Ако очинство није утврђено признањем, може бити утврђено правноснажном судском пресудом.

Право на утврђивање очинства имају: дете, мајка и мушкарац који тврди да је отац детета.

Очинство мушкарца који је уписан у матичну књигу рођених као отац детета – може бити оспорено.

Право на оспоравање очинства имају: дете, мајка, муж мајке и мушкарац који тврди да је отац детета ако истом тужбом тражи и утврђивање свог очинства.

Није допуштено оспоравање очинства утврђеног правноснажном судском пресудом.

Није допуштено оспоравање очинства утврђеног признањем оним лицима која су се сагласила са признањем очинства.

Није допуштено оспоравање очинства после усвојења детета.

Није допуштено оспоравање очинства после смрти детета.

Мајка детета зачетог уз биомедицинску помоћ јесте жена која га је родила.

Ако је дете зачето уз биомедицинску помоћ дарованом јајном ћелијом, материнство жене која је даровала јајну ћелију не може се утврђивати.

Оцем детета које је зачето уз биомедицинску помоћ сматра се муж мајке, под условом да је за поступак биомедицински потпомогнутог оплођења дао писмени пристанак.

Оцем детета које је зачето уз биомедицинску помоћ сматра се и ванбрачни партнер мајке, под условом да је за поступак биомедицински потпомогнутог оплођења дао писмени пристанак.

Очинство мушкарца који се сматра оцем детета у смислу ст. 1. и 2. овог члана не може се оспоравати.

Мушкарац који се сматра оцем детета у смислу ст. 1. и 2. овог члана има право на оспоравање очинства само ако дете није зачето поступком биомедицински потпомогнутог оплођења.

Ако је дете зачето уз биомедицинску помоћ дарованим семеним ћелијама, очинство мушкарца који је даровао семене ћелије не може се утврђивати.

Дете, без обзира на узраст, има право да зна ко су му родитељи.

Право детета да зна ко су му родитељи може бити ограничено само овим законом.

Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може извршити увид у матичну књигу рођених и у другу документацију која се односи на његово порекло.

Дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других.

Право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета.

Суд може донети одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици.

Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети.

Дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи.

Право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета.

Суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици.

Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити о одржавању личних односа са родитељем са којим не живи.

Дете има право да одржава личне односе и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост ако ово право није ограничено судском одлуком.

Дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој.

Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата.

Дете има право на образовање у складу са својим способностима, жељама и склоностима.

Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити коју ће средњу школу похађати.

Дете које није навршило 14. годину живота (млађи малолетник) може предузимати правне послове којима прибавља искључиво права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја.

Дете које је навршило 14. годину живота (старији малолетник) може предузимати, поред правних послова из става 1. овог члана, и све остале правне послове уз претходну или накнадну сагласност родитеља, односно сагласност органа старатељства за правне послове из члана 193. став 3. овог закона.

Дете које је навршило 15. годину живота може предузимати правне послове којима управља и располаже својом зарадом или имовином коју је стекло сопственим радом.

Дете може предузимати и друге правне послове када је то предвиђено законом.

Дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења.

Дете има право да благовремено добије сва обавештења која су му потребна за формирање свог мишљења.

Мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета.

Дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима.

Дете које је навршило 10. годину живота може се само, односно преко неког другог лица или установе, обратити суду или органу управе и затражити помоћ у остваривању свог права на слободно изражавање мишљења.

Суд и орган управе утврђују мишљење детета у сарадњи са школским психологом односно органом старатељства, породичним саветовалиштем или другом установом специјализованом за посредовање у породичним односима, а у присуству лица које дете само изабере.

Дете је дужно да родитељима помаже у складу са својим годинама и зрелошћу.

Дете које стиче зараду или има приходе од имовине дужно је да делимично подмирује потребе свог издржавања, односно издржавања родитеља и малолетног брата односно сестре, под условима одређеним овим законом.

Родитељско право изведено је из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета.

Родитељи имају право и дужност да се старају о детету.

Старање о детету обухвата: чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета.

Родитељи имају право да добију сва обавештења о детету од образовних и здравствених установа.

Родитељи имају право и дужност да чувају и подижу дете тако што ће се они лично старати о његовом животу и здрављу.

Родитељи не смеју подвргавати дете понижавајућим поступцима и казнама које вређају људско достојанство детета и дужни су да дете штите од таквих поступака других лица.

Родитељи не смеју остављати без надзора дете предшколског узраста.

Родитељи могу привремено поверити дете другом лицу само ако то лице испуњава услове за старатеља.

Родитељи имају право и дужност да са дететом развијају однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању, те да дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва.

Родитељи имају дужност да обезбеде основно школовање детету, а о даљем образовању детета дужни су да се старају према својим могућностима.

Родитељи имају право да детету обезбеде образовање које је у складу са њиховим верским и етичким уверењима.

Родитељи имају право и дужност да заступају дете у свим правним пословима и у свим поступцима изван граница пословне и процесне способности детета (законско заступање).

Родитељи имају право и дужност да заступају дете у свим правним пословима и у свим поступцима у границама пословне и процесне способности детета, осим ако није другачије одређено законом (вољно заступање).

Родитељи имају право да предузимају правне послове којима управљају и располажу приходом који је стекло дете млађе од 15 година.

Родитељи имају право и дужност да издржавају дете под условима одређеним овим законом.

Родитељи имају право и дужност да управљају и располажу имовином детета под условима одређеним овим законом.

Родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот.

Родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно и када не воде заједнички живот ако закључе споразум о заједничком вршењу родитељског права и ако суд процени да је тај споразум у најбољем интересу детета.

Споразумом о заједничком вршењу родитељског права родитељи детета писмено се саглашавају да ће родитељска права и дужности обављати заједнички, међусобним споразумевањем, које мора бити у најбољем интересу детета.

Саставни део споразума о заједничком вршењу родитељског права јесте и споразум о томе шта ће се сматрати пребивалиштем детета.

Један родитељ сам врши родитељско право када је други родитељ непознат, или је умро, или је потпуно лишен родитељског права односно пословне способности.

Један родитељ сам врши родитељско право када само он живи са дететом, а суд још није донео одлуку о вршењу родитељског права.

Један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права.

Један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а закључили су споразум о заједничком или самосталном вршењу родитељског права, али суд процени да тај споразум није у најбољем интересу детета.

Један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот ако закључе споразум о самосталном вршењу родитељског права и ако суд процени да је тај споразум у најбољем интересу детета.

Споразум о самосталном вршењу родитељског права обухвата споразум родитеља о поверавању заједничког детета једном родитељу, споразум о висини доприноса за издржавање детета од другог родитеља и споразум о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем.

Споразумом о самосталном вршењу родитељског права преноси се вршење родитељског права на оног родитеља коме је дете поверено.

Родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право.

Питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају се нарочито: образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета велике вредности.

Превентивни надзор над вршењем родитељског права обавља орган старатељства када доноси одлуке којима омогућава родитељима да врше родитељско право, а које су му стављене у надлежност овим законом.

Корективни надзор над вршењем родитељског права обавља орган старатељства када доноси одлуке којима исправља родитеље у вршењу родитељског права.

У обављању корективног надзора орган старатељства доноси одлуке којима:

У обављању корективног надзора орган старатељства покреће и судске поступке у складу са законом.

Родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права може бити потпуно лишен родитељског права.

Родитељ злоупотребљава права из садржине родитељског права:

Родитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права:

Судска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете.

Судском одлуком о потпуном лишењу родитељског права може бити одређена једна или више мера заштите детета од насиља у породици.

Родитељ који несавесно врши права или дужности из садржине родитељског права може бити делимично лишен родитељског права.

Судска одлука о делимичном лишењу родитељског права може лишити родитеља једног или више права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете.

Родитељ који врши родитељско право може бити лишен права и дужности на чување, подизање, васпитавање, образовање и заступање детета, те на управљање и располагање имовином детета.

Родитељ који не врши родитељско право може бити лишен права на одржавање личних односа са дететом и права да одлучује о питањима која битно утичу на живот детета.

Судском одлуком о делимичном лишењу родитељског права може бити одређена једна или више мера заштите детета од насиља у породици.

Родитељу се може вратити родитељско право када престану разлози због којих је био потпуно или делимично лишен родитељског права.

Родитељско право престаје:

Родитељско право не престаје родитељу када његово дете усвоји његов супружник.

Родитељско право се може продужити и после пунолетства детета ако је дете због болести или сметњи у психо-физичком развоју неспособно да се само стара о себи и о заштити својих права односно интереса или ако својим поступцима угрожава сопствена права и интересе.

Продужено родитељско право може да престане када престану разлози због којих је родитељско право било продужено.

Правноснажна судска одлука о лишењу и враћању родитељског права, као и одлука о продужењу и престанку продуженог родитељског права, уписује се у матичну књигу рођених.

Ако дете има непокретности, одлука из става 1. овог члана уписује се и у јавни регистар права на непокретностима.

За старатеља се поставља лице које има лична својства и способности потребне за обављање дужности старатеља, а пристало је да буде старатељ.

За старатеља се првенствено постављају супружник, сродник или хранитељ штићеника, осим ако интерес штићеника не налаже другачије.

Штићеник који је навршио 10. годину живота и који је способан за расуђивање има право да предложи лице које ће му бити постављено за старатеља.

За старатеља се не може поставити:

Исто лице може се поставити за старатеља више штићеника ако на то пристане и ако је то у интересу штићеника.

Директор установе социјалне заштите за смештај корисника односно лице запослено у тој установи може се поставити за старатеља штићеника смештених у ту установу ако на то пристане и ако је то у интересу штићеника.

Орган старатељства може одлучити, ако је то у интересу штићеника, да лицу под старатељством не поставља старатеља него да дужност старатеља врши непосредно.

Решењем о непосредном вршењу послова старатеља одређује се стручњак органа старатељства који ће у његово име обављати послове старатеља.

Послове старатеља за чију је пуноважност, када их старатељ обавља, потребно одобрење органа старатељства, стручњак органа старатељства може пуноважно да обави само ако није носилац старатељских управних овлашћења и под условима и на начин на који их обавља старатељ.

Орган старатељства може да закључи правни посао са штићеником о коме се непосредно стара само уз сагласност министарства надлежног за породичну заштиту.

Орган старатељства може одлучити да постави привременог старатеља штићенику, као и детету под родитељским старањем односно пословно способном лицу ако процени да је то неопходно ради привремене заштите личности, права или интереса тих лица.

Под условима из става 1. овог члана орган старатељства дужан је да постави привременог старатеља:

Одлуком о постављању привременог старатеља одређује се правни посао или врста правног посла коју он може предузети у зависности од околности сваког конкретног случаја.

Орган старатељства дужан је да без одлагања разреши старатеља ако утврди да је он из било ког разлога престао да обавља дужност, или да злоупотребљава права односно грубо занемарује дужности старатеља, или да је наступила нека околност због које он не би могао бити постављен за старатеља.

Орган старатељства дужан је да разреши старатеља у року од 30 дана од дана када утврди да он обавља дужност старатеља несавесно или да би за штићеника било корисније да му се за старатеља постави друго лице.

Орган старатељства дужан је да разреши старатеља у року од 60 дана од дана када овај то затражи.

Орган старатељства дужан је да, приликом разрешавања једног старатеља, благовремено спроведе поступак постављања новог старатеља.

Ако штићеник има имовину, попис и процену вредности имовине штићеника врши стална комисија органа старатељства.

Старатељ је дужан да се савесно стара о штићенику.

Старање о штићенику обухвата: старање о личности, заступање, прибављање средстава за издржавање те управљање и располагање имовином штићеника.

Старатељ је дужан да се стара да чување, подизање, васпитавање и образовање малолетног штићеника што пре доведе до његовог оспособљавања за самосталан живот.

Старатељ је дужан да се стара да се отклоне разлози због којих је пунолетни штићеник лишен пословне способности те да се он што пре оспособи за самосталан живот.

Старатељ је дужан да посећује штићеника и непосредно се обавештава о условима у којима штићеник живи.

Старатељ је дужан да заступа штићеника.

Штићеник има једнаку пословну способност као дете под родитељским старањем.

Старатељ заступа штићеника једнако као што родитељ заступа дете.

Старатељ може само уз претходну сагласност органа старатељства:

Старатељ је дужан да предузима све потребне мере како би прибавио средства за издржавање штићеника.

Средства за издржавање штићеника прибављају се из:

Старатељ је дужан да управља имовином штићеника коју овај није стекао радом.

Старатељ је самосталан у обављању послова редовног управљања имовином штићеника.

Старатељ може само уз претходну сагласност органа старатељства обављати послове који прелазе оквир редовног управљања имовином штићеника.

Старатељ располаже имовином штићеника коју овај није стекао радом.

Располагање имовином штићеника старатељ може предузимати само уз претходну сагласност органа старатељства.

Главницу имовине штићеника старатељ може употребити само за његово издржавање или када то захтева неки други важан интерес штићеника.

Приходи од имовине штићеника могу се употребити и за подмирење оправданих трошкова учињених током обављања послова старатељства односно за плаћање награде старатељу, а на основу одлуке органа старатељства.

Старатељ одговара за штету коју проузрокује штићенику током обављања послова старатељства, осим ако не докаже да је штета настала без његове кривице.

Кривица старатеља постоји када је штету проузроковао намерно или грубом непажњом.

За штету из става 1. овог члана солидарно одговара и орган старатељства.

Старатељ је дужан да органу старатељства подноси извештаје и полаже рачуне о свом раду почетком сваке календарске године за претходну годину (редовни извештај), када орган старатељства то затражи (ванредни извештај), односно након престанка старатељства (завршни извештај).

Старатељ је дужан да редовни извештај поднесе до краја месеца фебруара за претходну годину, а ванредни односно завршни извештај у року од 15 дана од дана када то затражи орган старатељства.

Извештај старатеља треба да садржи податке о личности штићеника, о условима смештаја, здрављу, васпитавању и образовању, као и о свему другом што је од значаја за личност штићеника.

Извештај треба да садржи и податке о управљању и располагању штићениковом имовином те штићениковим приходима и расходима у протеклом периоду, као и коначно стање његове имовине.

Начин подношења извештаја и полагања рачуна прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Старатељ има право на накнаду оправданих трошкова учињених током обављања послова старатељства.

Накнада трошкова старатељу исплаћује се првенствено из штићеникових прихода, осим ако се тиме не угрожава штићениково издржавање.

Старатељ има право на награду.

Награда старатељу исплаћује се првенствено из штићеникових прихода, осим ако се тиме не угрожава штићениково издржавање.

Услове за накнаду трошкова и награду старатељу прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину.

Имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључиво права представља његову посебну имовину.

Сваки супружник самостално управља и располаже својом посебном имовином.

Ако је током трајања заједничког живота у браку дошло до незнатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу.

Ако је током трајања заједничког живота у браку дошло до знатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на удео у тој имовини сразмерно свом доприносу.

Имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину.

Супружници могу брачним уговором другачије уредити своје имовинске односе.

Имовина стечена игром на срећу у току трајања заједнице живота у браку представља заједничку имовину, осим ако супружник који је остварио добитак не докаже да је у игру уложио посебну имовину.

Имовина стечена коришћењем права интелектуалне својине у току трајања заједнице живота у браку представља заједничку имовину.

Заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно.

Сматра се да послове редовног управљања супружник увек предузима уз сагласност другог супружника.

Супружник не може располагати својим уделом у заједничкој имовини нити га може оптеретити правним послом међу живима.

Ако је после престанка заједничког живота у браку дошло до увећања вредности заједничке имовине, сваки супружник има право на потраживање у новцу односно право на удео у увећаној вредности сразмерно свом доприносу.

Сматра се да су супружници извршили деобу заједничке имовине ако су у јавни регистар права на непокретностима уписана оба супружника као сувласници на опредељеним уделима.

Сматра се да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд.

Деобом заједничке имовине, у смислу овог закона, сматра се утврђивање сувласничког односно суповерилачког удела сваког супружника у заједничкој имовини.

Деоба заједничке имовине може се вршити за време трајања брака и после његовог престанка.

Супружници могу закључити споразум о деоби заједничке имовине (споразумна деоба).

Споразум о деоби заједничке имовине супружника закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе.

Ако супружници не могу да се споразумеју о деоби заједничке имовине, деобу заједничке имовине врши суд (судска деоба).

Претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки.

Већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини те других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине.

Већи удео у стицању заједничке имовине утврђује се у истој сразмери за сва права и обавезе у тренутку престанка заједнице живота у браку.

Већи удео једног супружника у стицању појединог права из заједничке имовине може се утврдити само ако је то право економски самостално у односу на остала права из заједничке имовине, а супружник је у стицању тог права учествовао и приходима од своје посебне имовине.

Право на деобу заједничке имовине имају: супружници, наследници умрлог супружника и повериоци оног супружника из чије се посебне имовине нису могла намирити њихова потраживања.

Ствари за личну употребу једног супружника припадају му у искључиву својину без урачунавања у његов удео ако њихова вредност није несразмерно велика у односу на вредност заједничке имовине и вредност ствари за личну употребу другог супружника.

Ако је вредност ствари из става 1. овог члана несразмерно велика, оне припадају у искључиву својину супружнику са урачунавањем у његов удео.

Ствари намењене детету припадају у искључиву својину супружнику који врши родитељско право без урачунавања у његов удео.

Ако родитељи врше родитељско право заједнички, над стварима намењеним детету имају право заједничке својине.

Ствари за вршење заната или занимања једног супружника припадају му у искључиву својину са урачунавањем у његов удео.

Предмети домаћинства на којима један супружник након престанка заједнице живота у браку има државину у трајању од најмање три године припадају му у искључиву својину са урачунавањем у његов удео.

За сопствене обавезе преузете пре или након склапања брака одговара супружник који их је преузео својом посебном имовином, као и својим уделом у заједничкој имовини.

За обавезе преузете ради подмирења потреба заједничког живота у браку, као и за обавезе које по закону терете оба супружника, одговарају супружници солидарно својом заједничком и посебном имовином.

Супружник који је из своје посебне имовине подмирио заједничку обавезу има право на накнаду од другог супружника сразмерно његовом уделу у заједничкој имовини.

Супружници односно будући супружници могу своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити уговором (брачни уговор).

Брачни уговор закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да се њиме искључује законски режим заједничке имовине, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању.

Брачни уговор који се односи на непокретности уписује се у јавни регистар права на непокретностима.

Супружници могу закључити уговор на основу кога ће један од њих управљати и располагати целокупном заједничком имовином или неким њеним деловима.

Уговор из става 1. овог члана може се односити: само на управљање или само на располагање или само на поједине послове управљања и располагања.

Управљање обухвата и располагање у оквиру редовног пословања, осим ако није другачије уговорено.

Уговор о управљању и располагању заједничком имовином који се односи на непокретности уписује се у јавни регистар права на непокретностима.

Уговор из става 1. овог члана закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе.

Ако брак престане разводом или поништењем, уобичајени поклони које су супружници учинили један другоме у току трајања заједничког живота у браку не враћају се.

Враћају се поклони чија је вредност несразмерно велика у односу на вредност заједничке имовине супружника, а које су супружници учинили један другом у току трајања заједничког живота у браку.

Право на повраћај поклона нема супружник ако би прихватање његовог захтева за повраћај поклона представљало очигледну неправду за другог супружника.

Поклони се враћају према стању у коме су се налазили у тренутку престанка заједничког живота у браку.

Одредбама овог дела закона уређују се посебни парнични поступци у вези са породичним односима.

На поступак суда који је у вези са породичним односима примењују се одредбе закона којим се уређује парнични поступак, ако овим законом није другачије одређено.

Поступак у вези са породичним односима хитан је ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право.

У поступку у вези са породичним односима тужба се не доставља туженом на одговор.

Поступак из става 1. овог члана суд ће, по правилу, спровести на највише два рочишта.

Прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од 15 дана од дана када су тужба или предлог примљени у суду.

Другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од 30 дана од дана када му је достављена жалба.

У поступку у вези са породичним односима суд може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела.

У поступку у вези са породичним односима јавност је искључена.

Подаци из судских списа спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

О накнади трошкова поступка у вези са породичним односима суд одлучује по слободној оцени, водећи рачуна о разлозима правичности.

Ревизија је увек дозвољена у поступцима у вези са породичним односима, осим ако овим законом није другачије одређено.

У брачном спору месно је надлежан суд одређен законом којим се уређује парнични поступак.

Поступак ради утврђивања постојања или непостојања брака, као и за поништење и развод брака (брачни спор), покреће се тужбом.

Поступак за развод брака покреће се и предлогом за споразумни развод брака.

Тужбу за утврђење постојања или непостојања брака могу поднети супружници, лица која имају правни интерес да буде утврђено постојање или непостојање брака и јавни тужилац.

Тужбу за поништење брака из узрока наведених у чл. 31-33, члану 34. став 1. и чл. 35. и 36. овог закона могу поднети супружници, лица која имају правни интерес да брак буде поништен и јавни тужилац.

У случајевима из става 1. овог члана брак се може поништити и после његовог престанка.

Право на подизање тужбе за поништење ништавог брака не застарева.

У поступку за поништење брака који је склопљен за време трајања ранијег брака једног супружника, постојање ранијег брака доказује се изводом из матичне књиге венчаних.

Ако тужилац постојање ранијег брака не може доказати изводом из матичне књиге венчаних, суд ће му наложити да у одређеном року покрене парницу ради утврђивања да ранији брак постоји, а ако он то не учини, сматраће се да је тужба повучена.

Ако тужени оспорава пуноважност ранијег брака који је уписан у матичну књигу венчаних, суд ће му наложити да у одређеном року покрене парницу за поништење ранијег брака, а ако он то не учини, сматраће се да је од своје тврдње одустао.

Суд ће одбити тужбени захтев за поништење брака ако је ранији брак престао до закључења главне расправе.

Супружник који је у време склапања брака био малолетан може поднети тужбу за поништење брака склопљеног без дозволе суда у року од годину дана од дана стицања пунолетства.

Родитељи малолетног супружника, односно његов старатељ, могу поднети тужбу за поништење брака склопљеног без дозволе суда до пунолетства малолетног супружника.

Тужба за поништење рушљивог брака (принуда и заблуда)

Супружник који је брак склопио под принудом или у заблуди може поднети тужбу за поништење брака у року од годину дана од дана када је принуда престала или је заблуда уочена.

Тужба за поништење рушљивог брака (неспособност за расуђивање)

Супружник који није био способан за расуђивање у тренутку склапања брака, а накнадно постане способан за расуђивање, може поднети тужбу за поништење брака у року од годину дана од дана престанка неспособности за расуђивање, односно од дана правноснажности судске одлуке о враћању пословне способности.

Право на тужбу за поништење брака не прелази на наследнике супружника.

Наследници супружника могу наставити већ започети поступак ради утврђивања да је постојао основ за поништење брака.

Старатељ малолетног или пословно неспособног супружника може поднети тужбу за поништење брака само уз претходну сагласност органа старатељства.

Тужбу за развод брака могу поднети оба супружника.

Право на тужбу за развод брака не прелази на наследнике супружника.

Наследници супружника могу наставити већ започети поступак ради утврђивања да је постојао основ за развод брака.

Наследници супружника који су покренули брачни спор предлогом за споразумни развод брака могу наставити већ започети поступак ради утврђивања да је постојао основ за развод брака.

Старатељ пословно неспособног супружника може поднети тужбу за развод брака само уз претходну сагласност органа старатељства.

Ако тужбу у брачном спору подноси пуномоћник странке, пуномоћје мора бити оверено и издато само ради заступања у брачном спору.

Пуномоћје мора да садржи наводе у погледу врсте тужбе и основа за подношење тужбе.

У брачном спору који је покренут предлогом за споразумни развод брака супружнике не може заступати исти пуномоћник.

У брачном спору одрицање од тужбеног захтева има исто правно дејство као повлачење тужбе.

У брачном спору тужилац може тужбу повући до закључења главне расправе без пристанка туженог, а са пристанком туженог док поступак није правноснажно завршен.

Предлог за споразумни развод брака могу повући један или оба супружника док поступак није правноснажно завршен.

Ако је до повлачења тужбе или предлога у складу са ст. 1. и 2. овог члана дошло после доношења првостепене пресуде, суд ће решењем утврдити да је пресуда без правног дејства и да се поступак обуставља.

У брачном спору не може се изрећи пресуда због пропуштања нити пресуда на основу признања или одрицања.

У брачном спору странке не могу да закључе судско поравнање.

Споразум супружника о вршењу родитељског права уноси се у изреку пресуде о разводу брака уколико суд процени да је тај споразум у најбољем интересу детета.

Споразум супружника о деоби заједничке имовине уноси се у изреку пресуде којом се брак разводи на основу споразума о разводу брака.

Суд је дужан да пресудом у брачном спору одлучи о вршењу родитељског права.

Суд може пресудом у брачном спору одлучити о потпуном или делимичном лишењу родитељског права.

Суд може пресудом у брачном спору одредити једну или више мера заштите од насиља у породици.

Пресуда којом се брак разводи на основу споразума о разводу може се побијати само због битних повреда одредаба парничног поступка или због тога што је споразум о разводу закључен под принудом или у заблуди.

Правноснажна пресуда у брачном спору не може се побијати ванредним правним лековима у погледу дела у коме је донета одлука о поништењу или разводу брака.

Ако у току брачног спора умре један или умру оба супружника, првостепени суд ће решењем утврдити да се поступак обуставља.

Одредба става 1. овог члана не дира у право наследника да наставе поступак у складу са чл. 218. и 220. овог закона.

Поступак посредовања (у даљем тексту: посредовање) обухвата поступак за покушај мирења (у даљем тексту: мирење) и поступак за покушај споразумног окончања спора (у даљем тексту: нагодба).

Посредовање се редовно спроводи уз поступак у брачном спору који је покренут тужбом једног од супружника.

Посредовање у брачном спору се не спроводи:

Посредовање, по правилу, спроводи суд.

Уз позив на рочиште за посредовање доставља се и тужба за поништење или развод брака.

Судија који руководи посредовањем не може учествовати у доношењу одлуке у некој каснијој фази поступка, осим ако је посредовање успело.

По пријему тужбе за поништење или развод брака, суд заказује рочиште за посредовање које се одржава само пред судијом појединцем.

Судија који руководи посредовањем дужан је да препоручи супружницима да се подвргну и психо-социјалном саветовању.

Ако супружници пристану на психо-социјално саветовање, суд ће на њихов предлог, или уз њихову сагласност, поверити посредовање надлежном органу старатељства, брачном или породичном саветовалишту, односно другој установи која је специјализована за посредовање у породичним односима.

Поверавање се врши достављањем тужбе за поништење или развод брака.

Мирење се спроводи само у брачном спору који је покренут тужбом за развод брака.

Сврха мирења јесте да се поремећени однос супружника разреши без конфликта и без развода брака.

На мирење се позивају оба супружника.

Пуномоћници не могу заступати супружнике нити могу присуствовати мирењу.

Ако се супружници помире, сматраће се да је тужба за развод брака повучена.

Ако се један или оба супружника, иако су уредно позвани, не одазову позиву за мирење, сматраће се да мирење није успело и наставиће се поступак нагодбе.

Ако не дође до помирења, у смислу става 1. овог члана, али суд односно установа којој је поверен поступак посредовања процени да има изгледа да до помирења дође, са мирењем се може наставити.

О мирењу суд односно установа којој је поверен поступак посредовања саставља записник који садржи изјаве супружника о томе да су се помирили односно да мирење није успело.

Установа којој је поверен поступак посредовања дужна је да о резултату мирења обавести суд којем је поднета тужба за развод брака и достави му записник о мирењу.

Суд односно установа којој је поверен поступак посредовања дужни су да мирење спроведу у року од два месеца од дана достављања тужбе суду односно установи.

Ако установа којој је поверен поступак посредовања не обавести суд о резултатима мирења у року од три месеца од дана када јој је достављена тужба за развод брака, поступак мирења ће спровести суд.

Рочиште за мирење суд је дужан да закаже тако да се одржи у року од 15 дана од дана када је истекао рок из става 2. овог члана.

Нагодба се спроводи у брачном спору који је покренут тужбом за поништење брака, односно тужбом за развод брака а мирење супружника није успело.

Сврха нагодбе јесте да се поремећени однос супружника разреши без конфликта након поништења или развода брака.

Суд односно установа којој је поверен поступак посредовања настојаће да супружници постигну споразум о вршењу родитељског права и споразум о деоби заједничке имовине.

На нагодбу се позивају оба супружника и њихови пуномоћници.

Ако супружници постигну споразум о вршењу родитељског права и споразум о деоби заједничке имовине, сматраће се да је нагодба успела.

Ако супружници постигну само споразум о вршењу родитељског права или само споразум о деоби заједничке имовине, сматраће се да је нагодба делимично успела.

Ако је нагодба успела или је делимично успела, споразум супружника о деоби заједничке имовине уноси се у изреку пресуде о поништењу или разводу брака.

Ако је нагодба успела или је делимично успела, споразум супружника о вршењу родитељског права уноси се у изреку пресуде о поништењу или разводу брака уколико суд процени да је тај споразум у најбољем интересу детета.

Ако се један или оба супружника, иако су уредно позвани, не одазову позиву на нагодбу, сматраће се да нагодба није успела и наставиће се поступак по тужби за поништење или развод брака.

Ако не дође до нагодбе, у смислу става 1. овог члана, али суд односно установа којој је поверен поступак посредовања процени да има изгледа да се нагодба постигне, са нагодбом се може наставити.

О нагодби суд односно установа којој је поверен поступак посредовања саставља записник који садржи споразум супружника о вршењу родитељског права и о деоби заједничке имовине, односно изјаве супружника да нагодба није успела.

Установа којој је поверен поступак посредовања дужна је да о резултату нагодбе обавести суд којем је поднета тужба за поништење или развод брака и достави му записник о нагодби.

Суд је дужан да нагодбу спроведе у року од два месеца од дана када је окончан поступак мирења односно од дана када је суду достављена тужба за поништење брака.

Установа којој је поверен поступак посредовања дужна је да нагодбу спроведе у року од два месеца од дана када је окончан поступак мирења односно од дана када јој је достављена тужба за поништење брака.

Ако установа којој је поверен поступак посредовања не обавести суд о резултатима нагодбе у року од три месеца од дана када је окончан поступак мирења односно од дана када јој је достављена тужба за поништење брака, поступак нагодбе ће спровести суд.

Рочиште за нагодбу суд је дужан да закаже тако да се одржи у року од 15 дана од дана када је истекао рок из става 3. овог члана.

У спору о материнству и очинству месно је надлежан суд одређен законом којим се уређује парнични поступак.

Поступак ради утврђивања и оспоравања материнства (спор о материнству), ради утврђивања и оспоравања очинства и ради поништења признања очинства (спор о очинству) покреће се тужбом.

Дете може поднети тужбу ради утврђивања материнства без обзира на рок.

Жена која тврди да је мајка детета може поднети тужбу ради утврђивања свог материнства у року од годину дана од дана сазнања да је она родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Дете може поднети тужбу ради оспоравања материнства без обзира на рок.

Жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета може поднети тужбу ради оспоравања свог материнства у року од годину дана од дана сазнања да она није родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Жена која тврди да је мајка детета може поднети тужбу ради оспоравања материнства жени која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета у року од годину дана од дана сазнања да је она родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Мушкарац који се по овом закону сматра оцем детета може поднети тужбу ради оспоравања материнства у року од годину дана од дана сазнања да жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета није родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Дете може поднети тужбу ради утврђивања очинства без обзира на рок.

Мајка може поднети тужбу ради утврђивања очинства у року од годину дана од дана сазнања да мушкарац кога сматра оцем детета није признао очинство, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Мушкарац који тврди да је отац детета може поднети тужбу ради утврђивања свог очинства у року од годину дана од дана сазнања да се са његовим признањем очинства нису сагласили мајка, односно старатељ детета, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Дете може поднети тужбу ради оспоравања очинства без обзира на рок.

Мајка може поднети тужбу ради оспоравања очинства мушкарцу који се по овом закону сматра оцем детета у року од годину дана од дана сазнања да он није отац, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Mуж мајке може поднети тужбу ради оспоравања свог очинства у року од годину дана од дана сазнања да он није отац детета, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Мушкарац који тврди да је отац детета може поднети тужбу ради оспоравања очинства мушкарцу који се по овом закону сматра оцем детета у року од годину дана од дана сазнања да је он отац детета, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Мушкарац који се сматра оцем детета зачетог уз биомедицинску помоћ може поднети тужбу ради оспоравања свог очинства у року од годину дана од дана сазнања да дете није зачето поступком биомедицински потпомогнутог оплођења, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.

Тужбу ради поништења изјаве о признању очинства, као и изјаве о сагласности са признањем очинства, из узрока наведених у чл. 46–51. овог закона, могу поднети лица која су дала изјаву, лица која имају правни интерес да изјава буде поништена те јавни тужилац.

Лице које је изјаву о признању очинства, као и изјаву о сагласности са признањем очинства, дало под принудом или у заблуди може поднети тужбу ради поништења изјаве у року од годину дана од дана када је принуда престала или је заблуда уочена.

Право на тужбу у спору о материнству и очинству не прелази на наследнике.

Наследници тужиоца могу наставити већ започети поступак ради утврђивања да је постојао основ за утврђивање или оспоравање материнства или очинства, односно ради поништења признања очинства.

Старатељ малолетног или пословно неспособног тужиоца може поднети тужбу у спору о материнству и очинству само уз претходну сагласност органа старатељства.

Ако тужени у спору о материнству и очинству није више жив, тужба се подноси против његових наследника.

Ако тужени нема других наследника, тужба се подноси против Републике Србије као наследника.

Странке у спору ради утврђивања материнства јесу дете и жена која тврди да је мајка детета.

Странке у спору ради оспоравања материнства јесу: дете, жена која тврди да је мајка детета, жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета и мушкарац који се по овом закону сматра оцем детета (нужни и јединствени супарничари).

Странке у спору ради утврђивања очинства јесу: дете, мајка, мушкарац који тврди да је отац детета и мушкарац кога мајка сматра оцем детета (нужни и јединствени супарничари).

Странке у спору ради оспоравања очинства јесу: дете, мајка, мушкарац који се по овом закону сматра оцем и мушкарац који тврди да је отац детета (нужни и јединствени супарничари).

Странке у спору ради поништења признања очинства јесу: лице које је дало изјаву о признању очинства, лице које је дало изјаву о сагласности са признањем очинства, а лице које има правни интерес да изјава буде поништена само ако се ради о условима за ништавост признања (нужни и јединствени супарничари).

Ако тужбом у спору о материнству и очинству нису обухваћена сва лица која морају бити странке у поступку, суд је дужан да поучи тужиоца да тужи и лице које тужбом није обухваћено или да то лице позове да се придружи тужби као нови тужилац.

Ако тужилац у року који суд одреди не прошири тужбу на сва лица која морају бити странке у поступку или се та лица не придруже тужби као тужиоци, сматраће се да је тужба повучена, а ако тужба буде враћена суду без исправке, суд ће је одбацити.

Ако тужбу у спору о материнству и очинству подноси пуномоћник странке, пуномоћје мора бити оверено и издато само ради заступања у овом спору.

Пуномоћје треба да садржи наводе у погледу врсте тужбе и основа за подизање тужбе.

У спору о материнству и очинству не може се изрећи пресуда због пропуштања нити пресуда на основу признања или одрицања.

У спору о материнству и очинству странке не могу да закључе судско поравнање.

Ако у току спора о материнству и очинству умру тужилац или тужени, првостепени суд ће решењем утврдити да се поступак обуставља.

Одредба става 1. овог члана не дира у право наследника да наставе поступак у складу са чланом 254. став 2. овог закона.

Суд је дужан да пресудом у спору о материнству и очинству одлучи о вршењу родитељског права.

Суд може пресудом у спору о материнству и очинству одлучити и о потпуном или делимичном лишењу родитељског права.

Суд може пресудом у спору о материнству и очинству одредити једну или више мера заштите од насиља у породици.

4. Поступак у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права

Дете може поднети тужбу у спору за заштиту свог права и у спору за вршење односно лишење родитељског права пред судом опште месне надлежности или пред судом на чијем подручју оно има пребивалиште, односно боравиште.

Поступак у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права покреће се тужбом.

Тужбу за заштиту права детета могу поднети: дете, родитељи детета, јавни тужилац и орган старатељства.

Тужба за заштиту права детета може се поднети у погледу свих права која су детету призната овим законом а нису заштићена неким другим поступком.

Право и дужност да обавесте јавног тужиоца или орган старатељства о разлозима за заштиту права детета имају све дечје, здравствене и образовне установе или установе социјалне заштите, правосудни и други државни органи, удружења и грађани.

Тужбу за вршење родитељског права могу поднети: дете, родитељи детета и орган старатељства.

Тужбу за лишење родитељског права могу поднети: дете, други родитељ, јавни тужилац и орган старатељства.

Тужбу за враћање родитељског права може поднети, поред лица из става 2. овог члана, и родитељ који је био лишен родитељског права.

Право и дужност да обавесте јавног тужиоца или орган старатељства о разлозима за лишење родитељског права имају све дечје, здравствене и образовне установе или установе социјалне заштите, правосудни и други државни органи, удружења и грађани.

Ако између детета и његовог законског заступника постоје супротни интереси, дете заступа колизијски старатељ.

Дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање може само односно преко неког другог лица или установе затражити од органа старатељства да му постави колизијског старатеља.

Дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање може само односно преко неког другог лица или установе затражити од суда да му постави привременог заступника због постојања супротних интереса између њега и његовог законског заступника.

У спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд је увек дужан да се руководи најбољим интересом детета.

Ако суд процени да у спору за заштиту права детета или у спору за вршење односно лишење родитељског права дете као странка није заступано на одговарајући начин, дужан је да детету постави привременог заступника.

Ако суд утврди да је у спору за заштиту права детета или у спору за вршење односно лишење родитељског права странка дете које је способно да формира своје мишљење, дужан је:

осим ако би то очигледно било у супротности са најбољим интересом детета.

Ако колизијски старатељ или привремени заступник утврди да у спору за заштиту права детета или у спору за вршење односно лишење родитељског права он заступа дете које је способно да формира своје сопствено мишљење, дужан је:

осим ако би то очигледно било у супротности са најбољим интересом детета.

Одредбе чл. 265–267. овог закона примењују се и у другим судским поступцима у вези са породичним односима ако се ти поступци односе и на права детета.

Одредбе чл. 265–267. овог закона дужни су да примењују и органи који воде друге поступке ако се ти поступци односе и на права детета.

Поступак за заштиту права детета и поступак за лишење родитељског права нарочито су хитни.

Прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду.

Другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од 15 дана од дана када му је достављена жалба.

Пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.

У спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права не може се изрећи пресуда због пропуштања нити пресуда на основу признања или одрицања.

У спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права странке не могу да закључе судско поравнање.

Споразум родитеља о заједничком или самосталном вршењу родитељског права уноси се у изреку пресуде о вршењу родитељског права уколико суд процени да је тај споразум у најбољем интересу детета.

Ако родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд.

Када суд донесе одлуку о заједничком или самосталном вршењу родитељског права, а дете се не налази код родитеља који треба да врши родитељско право, суд ће наредити да се дете одмах преда родитељу који треба да врши родитељско право.

Суд може пресудом у спору за заштиту права детета одлучити и о вршењу односно лишењу родитељског права.

Суд може пресудом у спору за вршење родитељског права одлучити и о потпуном или делимичном лишењу родитељског права.

Суд може пресудом у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права одредити једну или више мера заштите од насиља у породици.

У спору за поништење усвојења месно је надлежан суд на чијем се подручју налази орган старатељства пред којим је засновано усвојење.

Тужбу за поништење усвојења из разлога наведених у чл. 89–103. овог закона могу поднети усвојитељи, усвојеник, родитељи односно старатељ усвојеника, лица која имају правни интерес да усвојење буде поништено, као и јавни тужилац.

Лице које је изјаву о сагласности за усвојење дало под принудом или у заблуди може поднети тужбу за поништење усвојења у року од годину дана од дана када је принуда престала или је заблуда уочена.

Пресуду о поништењу усвојења суд доставља органу старатељства пред којим је засновано усвојење.

На основу пресуде из става 1. овог члана орган старатељства пред којим је засновано усвојење доноси решење о поништењу решења о новом упису рођења усвојеника.

На основу решења из става 2. овог члана оснажује се први упис рођења усвојеника.

У спору за издржавање месно је надлежан суд одређен законом којим се уређује парнични поступак.

Поступак у спору за издржавање покреће се тужбом.

Тужбу за издржавање може поднети лице које се у смислу овог закона сматра повериоцем односно дужником издржавања.

Тужбу за издржавање детета може поднети и орган старатељства.

Тужба за издржавање супружника може се поднети током трајања брака, односно током трајања заједнице живота ванбрачних партнера.

Тужба за издржавање супружника може се поднети најкасније до закључења главне расправе у брачном спору.

Изузетно, бивши супружник који из оправданих разлога није поднео тужбу за издржавање у брачном спору може је поднети најкасније у року од годину дана од дана престанка брака, односно од дана када му је учињено последње фактичко давање на име издржавања.

У случају из става 3. овог члана, тужбени захтев може бити усвојен само ако су услови од којих зависи право на издржавање постојали у време престанка брака и још увек постоје у време закључења главне расправе у спору за издржавање.

Тужба за издржавање ванбрачног партнера може се поднети у року од годину дана од дана престанка заједнице живота ванбрачних партнера, односно од дана када је учињено последње фактичко давање на име издржавања.

Поступак у спору за издржавање нарочито је хитан.

Прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду.

Другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од 15 дана од дана када му је достављена жалба.

Суд није везан границама тужбеног захтева за издржавање.

Пресуду о издржавању суд је дужан да одмах достави органу старатељства на чијој територији поверилац издржавања има пребивалиште односно боравиште.

Орган старатељства дужан је да води евиденцију и документацију о издржаваним лицима.

Начин вођења евиденције и документације прописује министар надлежан за породичну заштиту.

У спору за заштиту од насиља у породици месно је надлежан, поред суда опште месне надлежности, и суд на чијем подручју има пребивалиште, односно боравиште члан породице према коме је насиље извршено.

Поступак у спору за заштиту од насиља у породици покреће се тужбом.

Тужбу за одређивање мере заштите од насиља у породици, као и за продужење мере заштите од насиља у породици, могу поднети: члан породице према коме је насиље извршено, његов законски заступник, јавни тужилац и орган старатељства.

Тужбу за престанак мере заштите од насиља у породици може поднети члан породице против кога је мера одређена.

Поступак у спору за заштиту од насиља у породици нарочито је хитан.

Прво рочиште заказује се тако да се одржи у року од осам дана од дана када је тужба примљена у суду.

Другостепени суд дужан је да донесе одлуку у року од 15 дана од дана када му је достављена жалба.

Ако орган старатељства није покренуо поступак у спору за заштиту од насиља у породици, суд може затражити од органа старатељства да пружи помоћ у прибављању потребних доказа и да изнесе своје мишљење о сврсисходности тражене мере.

Суд није везан границама тужбеног захтева за заштиту од насиља у породици.

Суд може одредити и меру заштите од насиља у породици која није тражена ако оцени да се таквом мером најбоље постиже заштита.

Жалба не задржава извршење пресуде о одређивању или продужењу мере заштите од насиља у породици.

Пресуду у спору за заштиту од насиља у породици суд је дужан да одмах достави како органу старатељства на чијој територији има пребивалиште односно боравиште члан породице према коме је насиље извршено, тако и органу старатељства на чијој територији има пребивалиште односно боравиште члан породице против кога је мера заштите одређена.

Орган старатељства дужан је да води евиденцију и документацију како о лицима према којима је насиље извршено, тако и о лицима против којих је одређена мера заштите.

Начин вођења евиденције и документације прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Одредбама овог дела закона уређују се посебни управни поступци у вези са породичним односима.

На поступак органа управе који је у вези са породичним односима примењују се одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено.

У поступку пред органом старатељства примењују се и методе стручног социјалног рада и социјалне заштите.

Будући супружници подносе усмени или писмени захтев за склапање брака матичару општине у којој желе да склопе брак.

О усменом захтеву будућих супружника матичар сачињава записник.

Будући супружници уз захтев за склапање брака подносе извод из матичне књиге рођених за сваког од њих, а по потреби и доказ о спроведеном поступку давања дозволе за склапање брака.

Ако је будући супружник раније био у браку, поднеће доказ да је претходни брак престао уколико ова чињеница није уписана у матичну књигу рођених.

Матичар утврђује, на основу изјава будућих супружника, приложених исправа и на други начин, да ли су испуњени сви услови за пуноважност брака предвиђени овим законом.

Матичар ће усмено саопштити подносиоцима захтева да не могу склопити брак ако утврди да нису испуњени сви услови за пуноважност брака предвиђени овим законом.

На њихово тражење матичар је дужан да у року од осам дана донесе писмено решење о одбијању захтева за склапање брака.

Жалбу против решења о одбијању захтева за склапање брака подносиоци захтева могу изјавити министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Матичар одређује дан склапања брака у споразуму са будућим супружницима када утврди да су испуњени сви услови за пуноважност брака предвиђени овим законом.

Матичар са будућим супружницима обавља разговор без присуства јавности у којем је дужан да их упозна са правним последицама које наступају склапањем брака.

Матичар ће препоручити будућим супружницима да се до дана склапања брака узајамно обавесте о стању свог здравља, а по потреби и да посете одговарајућу медицинску установу, како би добили потпуну информацију о свим подацима који се тичу њиховог здравља, дијагнозе и прогнозе болести, лечењу и резултатима лечења.

Матичар ће посебно препоручити будућим супружницима да се упознају са могућностима и предностима планирања породице.

Матичар ће препоручити будућим супружницима да посете брачно или породично саветовалиште и да се упознају са важношћу одржавања складних брачних и породичних односа.

Матичар ће препоручити будућим супружницима да се споразумеју о презимену.

Ако се подносиоци захтева не појаве у договорено време, а изостанак не оправдају, матичар ће констатовати да су одустали од склапања брака.

Брак се склапа јавно, на свечан начин, у просторији посебно предвиђеној за ту намену.

Просторија предвиђена за склапање брака мора бити пригодно уређена и у њој мора бити истакнута застава Републике Србије, а матичар преко груди мора носити ленту у бојама заставе Републике Србије.

Матичар може, изузетно, дозволити да се брак склопи и на другом месту, ако за то постоје нарочито оправдани разлози, ако се обезбеде услови у погледу свечаног изгледа просторије и ако се тиме не вређа достојанство чина склапања брака.

Склапању брака присуствују будући супружници, два сведока и матичар.

Сведок приликом склапања брака може бити свако пословно способно лице.

Општинска управа може, изузетно, решењем дозволити да се брак склопи у присуству једног будућег супружника и пуномоћника другог будућег супружника ако за то постоје нарочито оправдани разлози.

Пуномоћје за склапање брака мора бити оверено и издато само ради склапања брака.

Пуномоћје треба да садржи личне податке о властодавцу, пуномоћнику и будућем супружнику који ће присуствовати склапању брака, као и датум овере пуномоћја.

Пуномоћје важи 90 дана од дана оверавања.

Жалбу против решења о одбијању захтева за склапање брака преко пуномоћника подносиоци захтева могу изјавити министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Склапање брака почиње утврђивањем идентитета будућих супружника и извештајем матичара да су они приступили склапању брака те да су за пуноважност њиховог брака испуњени сви услови предвиђени овим законом.

Ако се брак склапа преко пуномоћника, матичар ће прочитати приложено пуномоћје.

Када матичар утврди да на његов извештај нема приговора, на пригодан начин ће упознати будуће супружнике са правима и дужностима у браку, а затим ће сваког од њих појединачно упитати да ли слободно пристаје да склопи брак са оним другим.

После датих потврдних изјава воље будућих супружника матичар проглашава да је брак склопљен.

После проглашења да је брак склопљен матичар ће упитати супружнике како гласи њихов споразум о презимену.

Склопљени брак матичар уписује у матичну књигу венчаних и у матичну књигу рођених за оба супружника.

Упис брака у матичну књигу венчаних потписују супружници својим именом и новим презименом, пуномоћник својим именом и презименом поред личног имена супружника кога заступа, сведоци и матичар.

После потписивања матичар уручује супружницима извод из матичне књиге венчаних.

НАПОМЕНА ИЗДАВАЧА: Престаје да важи члан 303. ст. 2. и 3. Закона даном почетка примене Закона о Матичном регистру ("Службени гласник РС", број 109/2025), односно 12. децембра 2028. године (види члан 96. Закона - 109/2025-252).

Ако је место рођења супружника различито од места склапања брака, матичар доставља извештај о склопљеном браку надлежном матичару.

Ако је брак склопио страни држављанин, матичар ће извод из матичне књиге венчаних доставити министарству надлежном за правосуђе, које ће о склопљеном браку обавестити надлежно инострано дипломатско-конзуларно представништво у нашој земљи.

Матичар ће, у случају из става 2. овог члана, уз извод из матичне књиге венчаних доставити и податке о месту пребивалишта страног држављанина у иностранству.

Изјава о признању очинства даје се, по правилу, матичару који води матичну књигу рођених за дете и о њој се саставља записник.

Ако је изјава о признању очинства дата матичару који није надлежан, као и ако је изјава дата пред органом старатељства или судом, орган пред којим је признато очинство дужан је да без одлагања записник или исправу која садржи изјаву о признању очинства достави матичару који води матичну књигу рођених за дете.

Изјава о признању очинства не може се дати преко законског заступника или пуномоћника.

Када прими изјаву о признању очинства, матичар је дужан да позове мајку и дете, односно мајку или дете, односно старатеља детета, да у року од 30 дана дају изјаву о сагласности са признањем очинства.

Ако је мајка у пријави рођења детета навела да оцем детета сматра мушкарца који је касније признао очинство, неће се тражити њена сагласност у смислу става 1. овог члана.

Ако мајка и дете, односно мајка или дете, односно старатељ детета, у року од 30 дана од дана пријема позива из члана 306. став 1. овог закона не дају никакву изјаву или изјаве да одбијају давање сагласности са признањем очинства, матичар је дужан да мушкарца који је признао очинство поучи о његовом праву на утврђивање очинства судском одлуком.

Када мајка пријављује рођење детета ван брака, матичар је дужан да је поучи о њеном праву да именује мушкарца кога сматра оцем детета.

Ако мајка именује мушкарца кога сматра оцем детета, матичар је дужан да позове тог мушкарца да у року од 30 дана дâ изјаву о признању очинства.

Ако мушкарац кога је мајка именовала оцем детета у року од 30 дана не дâ никакву изјаву или изјави да он није отац детета, матичар је дужан да мајку поучи о њеном праву на утврђивање очинства судском одлуком.

Матичар утврђује, на основу изјава странака, приложених исправа и на други начин, да ли су испуњени сви услови за упис признања очинства у матичну књигу рођених.

Матичар ће усмено саопштити мајци да мушкарац за кога је она навела да га сматра оцем детета није признао очинство и о томе ће сачинити службену белешку.

Матичар ће усмено саопштити мушкарцу који је признао очинство да нису испуњени сви услови предвиђени овим законом за упис признања очинства у матичну књигу рођених и о томе ће сачинити службену белешку.

Када утврди да су испуњени сви услови предвиђени овим законом, матичар ће уписати признање очинства у матичну књигу рођених.

Признање очинства уписује матичар који води матичну књигу рођених за дете.

После уписа признања очинства матичар уручује оцу извод из матичне књиге рођених за дете.

Поступак заснивања усвојења могу покренути орган старатељства по службеној дужности, будући усвојитељи и родитељи односно старатељ детета.

Будући усвојитељи подносе писмени захтев за заснивање усвојења органу старатељства на чијем подручју они имају заједничко пребивалиште, односно боравиште.

Страни држављани подносе писмени захтев за заснивање усвојења преко министарства надлежног за породичну заштиту.

Будући усвојитељи уз захтев за заснивање усвојења подносе извод из матичне књиге рођених за сваког од њих, као и друге доказе о својој подобности да усвоје дете (општа подобност усвојитеља).

Родитељ или старатељ детета подноси писмени захтев за заснивање усвојења органу старатељства на чијем подручју дете има пребивалиште, односно боравиште.

Родитељ или старатељ детета уз захтев за заснивање усвојења подноси извод из матичне књиге рођених за дете, као и друге доказе о подобности детета да буде усвојено (општа подобност усвојеника).

Када прими захтев родитеља за заснивање усвојења, орган старатељства дужан је да му препоручи да се подвргне психо-социјалном саветовању у органу старатељства, породичном саветовалишту или у другој установи која је специјализована за посредовање у породичним односима.

У примереном року након што је родитељу препоручено психо-социјално саветовање, орган старатељства ће позвати родитеља и дете које је навршило 10. годину живота да пред њим дају писмене изјаве о сагласности за усвојење.

Након што родитељ да писмену изјаву о сагласности за усвојење, орган старатељства је дужан да детету постави привременог старатеља који ће га заступати у поступку заснивања усвојења.

Орган старатељства утврђује да ли су будући усвојитељи подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља) и да ли је дете подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника) на основу изјава будућих усвојитеља, родитеља или старатеља детета, самог детета, на основу приложених исправа и на други начин.

Одлука о општој подобности доноси се на основу налаза и стручног мишљења психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара.

Налаз и мишљење из става 2. овог члана дају стручњаци органа старатељства.

Орган старатељства може затражити налаз и мишљење и од стручњака породичних саветовалишта или других установа специјализованих за посредовање у породичним односима, као и од здравствених установа.

Орган старатељства доноси писмено решење о одбијању захтева за заснивање усвојења ако утврди да подносиоци захтева нису подобни за усвојитеље (општа подобност усвојитеља), односно да дете није подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника).

Орган старатељства дужан је да решење из става 1. овог члана донесе у року од 60 дана од дана предаје уредног захтева.

Жалбу против решења о одбијању захтева за заснивање усвојења подносиоци захтева могу изјавити министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Када утврди да су будући усвојитељи подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља), односно да је дете подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника), орган старатељства дужан је да податке о будућим усвојитељима односно будућем усвојенику одмах унесе у Јединствени лични регистар усвојења.

Јединствени лични регистар усвојења води министарство надлежно за породичну заштиту.

Јединствени лични регистар усвојења садржи евиденцију података о будућим усвојитељима за које је утврђено да су подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља) и деци за коју је утврђено да су подобна да буду усвојена (општа подобност усвојеника).

Начин вођења Јединственог личног регистра усвојења прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Орган старатељства који је утврдио општу подобност усвојеника бира будуће усвојитеље на основу евиденције из Јединственог личног регистра усвојења и о томе доноси посебан закључак.

Избор будућих усвојитеља не врши се ако дете усваја супружник или ванбрачни партнер родитеља детета, односно ако усвојено дете усваја супружник или ванбрачни партнер усвојитеља детета.

Избор будућих усвојитеља не врши се ако усвојитељи и родитељ односно старатељ детета споразумно изврше избор и ако орган старатељства процени да је такав споразум у најбољем интересу детета.

Орган старатељства који је изабрао будуће усвојитеље дужан је да им упути дете ради узајамног прилагођавања, осим ако је усвојитељ страни држављанин.

Период прилагођавања не може трајати дуже од шест месеци.

Орган старатељства дужан је да надзире успешност узајамног прилагођавања будућих усвојитеља и детета те да о својим оценама саставља службене белешке (посебна подобност усвојитеља и усвојеника).

Орган старатељства доноси писмено решење о одбијању захтева за заснивање усвојења ако утврди да узајамно прилагођавање није било успешно.

Жалбу против решења о одбијању захтева за заснивање усвојења подносиоци захтева могу изјавити министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Орган старатељства који је изабрао будуће усвојитеље доноси писмено решење о усвојењу:

Усвојење је засновано даном доношења решења о усвојењу.

Службено лице органа старатељства са будућим усвојитељима обавља разговор без присуства јавности у којем је дужно да их упозна са правним последицама које наступају заснивањем усвојења.

Службено лице органа старатељства може обавити разговор и са дететом, ако је то у складу са годинама и зрелошћу детета, у којем ће га подробно обавестити о предстојећем усвојењу.

Службено лице органа старатељства препоручиће будућим усвојитељима да детету саопште истину о његовом пореклу што је пре могуће.

Службено лице органа старатељства дужно је да препоручи будућим усвојитељима да се подвргну и психо-социјалном саветовању у органу старатељства, породичном саветовалишту или у другој установи која је специјализована за посредовање у породичним односима.

У поступку заснивања усвојења јавност је искључена.

Подаци из евиденције и документације о усвојењу спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

Решење о усвојењу уручује се на свечан начин лично усвојитељима и старатељу усвојеника.

Уручивању решења из става 1. овог члана може присуствовати и дете ако је то у складу са његовим годинама и зрелошћу.

На основу решења о усвојењу орган старатељства доноси решење о новом упису рођења усвојеника.

Решењем о новом упису рођења усвојеника подаци о родитељима замењују се подацима о усвојитељима.

Решење из става 1. овог члана коначно је и њиме се поништава ранији упис рођења усвојеника.

Решење о новом упису рођења усвојеника доставља се без одлагања матичару који води матичну књигу рођених за дете.

После новог уписа рођења усвојеника право увида у матичну књигу рођених за дете имају само дете и усвојитељи детета.

Пре него што дозволи детету увид у матичну књигу рођених, матичар је дужан да упути дете на психо-социјално саветовање у орган старатељства, породично саветовалиште или у другу установу која је специјализована за посредовање у породичним односима.

Орган старатељства дужан је да води евиденцију и документацију о усвојеној деци.

Начин вођења евиденције и документације прописује министар надлежан за породичну заштиту.

У поступку заснивања хранитељства сходно се примењују одредбе чл. 311–315, чл. 320. и 321. и чл. 323. и 324. овог закона о поступку заснивања усвојења.

Начин вођења евиденције и документације о хранитељству прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Поступак стављања под старатељство покреће орган старатељства по службеној дужности.

Иницијативу за покретање поступка стављања под старатељство могу да поднесу здравствене и образовне установе или установе социјалне заштите, правосудни и други државни органи, удружења и грађани.

У поступку стављања под старатељство месно је надлежан орган старатељства према месту пребивалишта, односно боравишта штићеника.

Месна надлежност за штићеника коме се не могу утврдити ни пребивалиште ни боравиште одређује се према месту где је штићеник нађен.

У поступку стављања под старатељство јавност је искључена.

Подаци из евиденције и документације о стављању под старатељство спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

Поступак стављања под старатељство јесте хитан.

Привремени закључак о обезбеђењу смештаја штићеника орган старатељства дужан је да донесе у року од 24 сата од тренутка када је обавештен о постојању потребе за старатељством.

Ако штићеник има имовину, орган старатељства дужан је да изврши попис имовине штићеника најкасније у року од осам дана од дана када је обавештен о постојању потребе за старатељством.

Решење о стављању под старатељство орган старатељства дужан је да донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана од дана када је обавештен о постојању потребе за старатељством над малолетним дететом односно од дана пријема судске одлуке о лишењу пословне способности пунолетног лица.

Орган старатељства доноси решење о стављању под старатељство ако утврди да за то постоје законски разлози и уручује га старатељу без одлагања.

Ако штићеник има имовину, старатељу се уручује и извештај сталне комисије за попис и процену вредности имовине штићеника, а сама имовина предаје му се на управљање и располагање.

Решењем о стављању под старатељство одређују се права и дужности старатеља.

Уручивањем решења о стављању под старатељство сматра се да је старатељ упознат са својим правима и дужностима (увођење старатеља у дужност).

Жалбу против решења о стављању под старатељство може изјавити старатељ, односно лице које има правни интерес, министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Орган старатељства доноси решење о постављењу новог старатеља ако утврди да је претходно постављени старатељ разрешен дужности или је умро.

На решење из става 1. овог члана примењују се одредбе члана 333. овог закона.

Притужбу на рад старатеља органу старатељства могу поднети штићеник који је способан за расуђивање и лице које има правни интерес.

Орган старатељства дужан је да на притужбу из става 1. овог члана одговори у року од 15 дана од дана када је притужба примљена у органу старатељства.

Орган старатељства доноси решење о разрешењу старатеља ако утврди да за то постоје законски разлози и уручује га старатељу без одлагања.

Жалбу против решења о разрешењу старатеља може изјавити старатељ, односно лице које има правни интерес, министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Примопредаја између ранијег и новог старатеља обавља се по правилима о стављању под старатељство из члана 333. овог закона.

Орган старатељства доноси решење о престанку старатељства ако утврди да за то постоје законски разлози и уручује га без одлагања старатељу и штићенику.

Жалбу против решења о престанку старатељства могу изјавити старатељ и штићеник који је способан за расуђивање, односно лице које има правни интерес, министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Притужбу на рад органа старатељства могу поднети старатељ, штићеник који је способан за расуђивање и лице које има правни интерес.

Притужба се подноси министарству надлежном за породичну заштиту.

Министарство надлежно за породичну заштиту дужно је да одговори на притужбу из става 1. овог члана у року од 30 дана од дана пријема притужбе.

Коначно решење о стављању под старатељство односно коначно решење о престанку старатељства доставља се без одлагања матичару који води матичну књигу рођених за штићеника.

Ако штићеник има непокретности, решење из става 1. овог члана уписује се и у јавни регистар права на непокретностима.

Орган старатељства дужан је да води евиденцију и документацију о штићеницима.

Начин вођења евиденције и документације прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Орган старатељства води и друге поступке, у складу са законом.

Орган старатељства решењем одлучује о мерама превентивног или корективног надзора над вршењем родитељског права односно о одређивању и промени личног имена детета.

Жалбу против решења из става 2. овог члана могу изјавити родитељи детета министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.